Komentar
Rušenje Generalštaba: Interes iznad zakona
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Mitski general Papaja odjednom se pojavio kao HARP nad srpskim političkim prostorom i samo kad njega uhapsimo, privedemo ili, barem, smenimo, posvetićemo se i ozbiljnim stvarima: Zakonu o radu, privatizaciji i drugim tegobnim rešenjima srpskih tranzicionih muka
Mali na splavu: Jutarnja ostavka
Teško da je ova zemlja bila u težoj krizi nego što je sada. I bez poplava i klizišta narod ima jedva hleba da jede, a naduvan entuzijazam solidarnosti ispumpava se kao dečji balon.
Vlast je delovala, u najmanju ruku, histerično, a dublja analiza pokazaće u danima koji slede da je delovala i protivno interesima cele zajednice. Brže-bolje, pravci političke aktivnosti, uz pomoć onih koji nemaju pameti i/ili obraza, skrenuta je ka marginalnim tokovima društvenih zbivanja.
Mitski general Papaja odjednom se pojavio kao HARP nad srpskim političkim prostorom i samo kad njega uhapsimo, privedemo ili, barem, smenimo, posvetićemo se i ozbiljnim stvarima: Zakonu o radu, privatizaciji i drugim tegobnim rešenjima srpskih tranzicionih muka.
Druga tema koja bi trebalo da zaokupi pažnju nedozrele javnosti jeste priča o tobožnjoj cenzuri medijskog prostora. A reč je prosto o diktaturi u medijskoj sferi.
I samo nam je još falilo da otkrijemo da je ministar policije plagirao svoj doktorat i, eto, potpune zabave za političku čaršiju koja ujutro kad ustane, a ustaje po pravilu na levu nogu, ne zna koga više mrzi: samu sebe ili Aleksandra Vučića.
Ali, hajdemo redom.
Samo slepac ne vidi da Vučić sprema, posle godina aktivnog vladanja i predsedavanja svim srpskim bezbednosnim službama, obračun s vrhom policije. Ali, čudno je da osim priče o tom Papaji u igru ubacuje i sopstvenog sina (vidi više na stranicama koje slede) i sinhronizuje detalje o tuči na splavu „River“ zbog koje je premijer bio spreman, kad bi se šalili, da podnese i ostavku.
Mali, a nije Siniša, u pratnji „Kobri“, izašao je malo da se proluftira, što je u redu za dete od 17 godina, a onda je oko četiri ujutru izbila neka tuča – mada ga je tata lepo upozorio da mu politička karijera zavisi od njegovog ponašanja – među navijačima i na splavovima. Kad ga je u pet ujutro tobože pozvao neki časnik srpske policije i saopštio mu da sin nije slušao tatu, izvadio je olovku i napisao tekst ostavke, ali mu se posle par sati sve razjasnilo. Kao u nekoj televizijskoj sapunici, dete je nevino, tata je poverovao policajcu koji se usudio da ga pozove u pet ujutru, a na kraju je i „Politika“ tom događaju posvetila pažnju kao da je Tito bio u Kubi, pola naslovne i još dve cele strane, i kad sam to pročitao, nisam znao koga više da žalim – Ljilju Smajlović ili Aleksandra Vučića.
Šta rade njemu mogu da zamislim (mada ih je on manje-
-više postavljao ili održavao na radnim mestima), ali mi nije jasno šta rade njoj i otkud je istraživanje uglednog prestoničkog lista sazdano od materijala koji se mogao dobiti u predvorju Vučićevog kabineta.
Inercija dodvorištva: Mišković prodao osiguranje
Recimo čak i jeres: ova priča je indukovana iz kabineta da bi se sprečili neki drugi srpski dijalozi, a onda je počelo i samonameštanje onih koji bi Vučiću da vide leđa. Takva je priča o cenzuri. Slažem se sa Aleksandrom Vučićem – ovde nema cenzure i gospođa iz OEBS-a koja je tamo negde daleko lupala gluposti treba da mu se izvini. Ovde zbilja nema cenzure. Ovde ima nečeg mnogo opasnijeg – medijske diktature. Da li ona potiče iz čistog udvorištva, kao mentalnog stanja zbog nedovršenosti glavnih urednika koji se mogu najčešće opisati kao „stoka bez repa“ (omiljena sintagma glavnog urednika tabloida „Doušnik“) ili je taj proces vođen iz nekog centra?
Rekao bih da taj centar postoji i da diktira sadržaj medija. Sedište javnog govora se iz javnog servisa seli u privatnu televiziju koja je oduvek bila „ružičasta“, a sinhronizacija zlovolje i mržnje prema političkim, stvarnim ili izmišljenim protivnicima toliko je predvidljiva da će dugoročno postati kontraproduktivna po Vučića, njegovu vladu i njegov način vladavine.
Iz čiste inercije zbog te vrste zadatosti „Kurir“ je objavio vest da je Miroslav Mišković svoj udeo u osiguravajućem društvu prodao baš na dan poplava kako bi se spasao troška. Mogu da zamislim, ustao Miško ujutru i video da pada kiša pa ko veli „‘ajde da prodam ovo danas“, kao da je to džak krompira, a ne posao vredan stotine miliona evra.
Posle je smenjen dvojac s kormilarom iz „Kurira“. Ali, nije zbog Miškovića. Neku drugu glupost su napravili. Ovo za Miškovića bio je, s tačke gledišta centrale domovinske uprave medijima, čist pogodak.
Biće da su glavni i neki drugi urednik stradali zbog širenja panika oko leševa u poplavi. A lepo je centar javio da panike nema! Ili, beše, obrnuto. Centar je širio paniku, pa se posle predomislio.
Obrazovanje u trendu: Doktor, pa šta?
I na kraju smo stigli do još jednog tega koji pomera kantar s analize aktuelnog stanja u Srbiji – plagijat. Priznajem, ja sam lično pre jedno četiri nedelje odbio da objavim tekst autora koji dokazuju da je Nebojša Stefanović plagirao doktorat. Meni je cela priča zvučala tautološki – doktorat pa na Megatrendu – i procenio sam da je već to, samo po sebi, dovoljno besmisleno i glupo da bi se bavili bilo čijim doktoratom na tom učilištu („Sine, koliko do kraja? Tata, još dve hiljade evra.“)
Naime, taj tekst pokazuje samo jednu stvar. Da je nesrećni Stefanović prepisivao pojedina poglavlja od nekih doktora za koje nikad ranije nismo čuli, a prepisivao je opšta mesta poput toga da je zemlja okrugla. Kakvo foliranje! Njegov doktorat nije vredan nikakve pažnje, ali da sam znao da će izazvati toliku pažnju ne bih odoleo da povećam tiraž.
Zamislite da smo mogli da se hvalimo kako uz pomoć uglednih naučnika, našijenaca iz belog sveta, dokazujemo da Megatrend objavljuje sve i svašta pod firmom doktorata. Ništa novo! To je kao kad mi je Bogoljub Karić slao sliku s prijema u neku američku akademiju nauka: cirka 500 dolara sa srebrnim ramom.
Uostalom, kada je sredinom osamdesetih izbila afera u kojoj je Hamdija Pozderac, član Predsedništva SFRJ, optužen za plagijat, on se branio tako što je govorio kako ne vidi u čemu je problem, jer njegove pisanije o samoupravljanju predstavljaju deo kolektivne političke svesti u kojoj je „Marks prepisivao Hegela, Lenjin Marksa, Kardelj Lenjina i on Kardelja“. Tu njegovu odbranu je ismejala ondašnja omladinska štampa, a naš kolega Dragoslav Grujić je objavio komentar u „Novim omladinskim novinama“ pod naslovom „Kolektivni intelektualac sa privatnim žiro-računom“ aludirajući na enormne honorare koje su političari dobijali za svoje „naučne rasprave“.
Dobro, nije Stefanović postao „nova zvezda Vučićeve Srbije“ zbog doktorata, nego je to postao zbog nekih drugih mana. Honorar je tu konstanta!
Ali, sve u svemu, poenta je sledeća: Srbija gori, a Vučić se češlja; Papaja mu radi o glavi, premijer mora da dokazuje da u Srbiji nema cenzure i još mora da dangubi oko nekakvog plagijata. Sve se zaverilo protiv njega uz poveliku pomoć tobožnjih neprijatelja. Vođa luta, a Srbija ga sledi!
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve