Bulevar revolucije jede svoju decu, ne, ne jede ih, samo im više ne dopušta da se na njegovim trotoarima bave sitnom trgovinom: pre pet-šest godina vukovci su humano preseljeni pod Pančevački most, sad je sitnim trgovcima oduzet espap koji punonadežno behu izložili (kao što su činili minulih deset godina) i dat im je besplatan savet da odu na novobeogradski buvljak gde garantovano postoji klijentela za njihove tugaljive i novog doba nedostojne džidžabidže. Buvljak je već krcat, tim bolje: the competion će od bulevarskih prognanika načiniti okretne i okrutne kapitalističke preduzetnike kadre da potope rivale, da steknu lepu dobit i plate porez, što i treba da postane kruna svačijeg poslovanja.
Bulevar revolucije jede svoju decu, ne, naprotiv, dozvolio im je da na njemu demonstriraju, tu gde ste prihodovali, tu napravite i parastos vašem businessu, ta DOS se seća, i to se rado seća preprodavaca koji su danju dreždali na ulici, a uveče demonstrirali! Skupa sa bračnim drugovima i svojtom dileri toaletnog papira učestvovali su u petooktobarskom prevratu, rame uz rame s dičnom klijentelom i još cenjenijom današnjom vlastelom plus zemunsko-kulskom bulumentom celom – oboriše tiraniju. Kao demonstrante država ih i dan-danas uvažava (kao buduće birače još i više), oni blokiraju Bulevar, ona ih posmatra sa bolnom strpljivošću majke čije čedo vrišti jer neće da ide u obdanište, država zna da će bulevarske trgovce proterati za njihovo dobro još će oni blagosiljati dan kad ih je vlast otrgla iz ralja navike, lenjosti i pohlepe (koju, uzgred, nikad ne bi ni zadovoljili jer ulični krčmaluk nema budućnost)… Evropa od nas očekuje više, a ne da večito nešto preprodajemo, uključujući i njen rođeni šećer! Šta je šećerna afera drugo nego odblesak bulevarske logike, kupi za sto dinara, prodaj za dvesta, razliku strpaj sebi u džep, državi šipak!
Jede li, prema tome, Bulevar revolucije svoju decu, ma ne, samo bi da ih već jednom izvede na put! Koliko puta sam čuo stare Beograđane kako gorko kunu tezge kroz koje, kao kroz toplog zeca, moraju da prolaze kad god od Male Madere krenu ka Cvetku, pitao sam „oli je važnije da vi fino prođete, ili da neko preživi?“, ali bi mi oni odmah zapušili usta rekavši da ta roba i ne pripada tima koji je po ceo bogovetni dan nude, to ovi čine za nekoga ko tako samo pere novac, hteo sam svaki put da kažem „utoliko gore“, ali bi me svaki put uhvatila mala snaga…
Bulevar revolucije, dakle, ne jede svoju decu, naprosto, uličnim trgovcima, isto kao i nekoć njihovoj braći vukovcima, mora reći da su relikt vremena koje je, slava Bogu, prošlo. Na šta to liči, molim vas, nuditi na ulici sebe kao golu radnu snagu? Je li to prizor dostojan parka koji su ondašnji gradski oci uredili nadajući se da će po otvaranju metroa na tom zelenilu i na toj krasoti oči odmoriti predsednik Milošević?! Za takve rabote, gde se neko preporučuje da cepa drva, utovara ugalj i slično, postoje podmostovlja, stovarišta, rubovi luka i marina! Sadašnji potpredsednik Vlade Nebojša Čović svojevremeno je Knez Mihailovu ulicu očistio od prodavaca kokica, taj beskrupulozni stalež (ne potrpredsednikov nego kokičarski) bio se nadžedžio posred pešačke oaze, umesto da ode u Bubanj potok ili na Viline vode. Tako su se ovi preprodavci navrzli na Bulevar, ili tu ili nigde! Kokičari, vukovci i bulevarlije (da im dam taj osmanlijski nastavak, za bolje nisu) jesu neka vrsta proleterske boemije koja se ne obazire na progres nego tera po svome, dosad je njihova azijaština tolerisana, ali mi, koliko znam, nećemo u Azijsku uniju, Milošević kontrabandu jeste tetošio, nova vlast, srećom, nema potrebe da bude tako pritvorna.
Postajemo pravna i fiskalna država, raščišćeno je sa svima koji su se navodno okoristili u doba slobizma, na piketu su regularni potkradači, oni koji ne osećaju da su zajednici nešto i dužni. Braća Karić jesu imućna braća, ali još kako blagodarna nacionu koji ih je stvorio i u kojem ih je tako dobro krenulo: godinama dodeljuju istoimenu nagradu, dosad su uneli radost u dom mnogog poslenika kulture, umetnosti, nauke, pa i medija… Na Bulevaru su obrnute milijarde i milijarde, a obrtnici se nikad ne bi setili da osnuju fondaciju u koju bi svako uplaćivao jedan promil zarade, pa da se svake godine makar jednome odlikašu iz siromašne porodice da stipendija, ne, prošvercuj u zemlju robu bez carine, prodaj je bez poreza i uveče idi kući.
Bulevar revolucije ne jede svoju decu, ali mora da prodžara zakrečeni njihov link ka kolektivu: država vam je dala sve, kod nje ste registrovali kola kojim dovozite robu, država obezbeđuje struju koju ste sproveli u vaše butige, tu struju vi plaćate, dobro, ali ne pitate se odakle vam toliki kupci, odakle mušterijama kupovna moć baš tolika kolika je! Da kupci imaju više para, ili da imaju manje para, svi biste pocrkali, dakle, ako ste imali ikakav promet i bilo kakvu zaradu iza toga stoje dalekosežne mere države. Mraz, žega, kiša, vetar, sve što vas bije dok ste na dužnosti, i to je u vezi sa državom: nije još u prilici da klimu dovede u red, ali vas preko radija i televizije svake večeri besplatno obaveštava kako da se sledećeg jutra opremite.
Bulevar revolucije, i to mi je drago, ne jede svoju decu. Za tako šta sposobna je samo Revolucija! Bulevaru koji je reč „revolucija“ pedeset godina nosio kao rđavo preležanu bolest vraćeno je njegovo iskonsko ime, remonarhizovan je, za šta hvala Komisiji i Savetu Krunskom, i zaista, jedno je kad te proteruju sa Bulevara Revolucije, a nešto sasvim drugo kad si kulturno zamoljen da svoje rite u razumnom i u zakonom propisatom roku ukloniš sa Bulevara Kralja Aleksandra. Sam osetiš da tvoj bofl ruži lice grada, da probably živcira kraljevsku familiju koja je ponovo sa nama, drugo, znaš da ti za izgon sleduje kraljevsko obeštećenje.
