Nema tog rodoljubnog p(j)esnika, oca, strica ili pašenoga Nacije, visprenog kafanskog kolumniste Vazda Konstruktivnih Shvatanja, multidisciplinarnog „narodskog“ dramosera ili pak sasvim anonimnog praktikanta Usmene Književnosti koji neće okom orlušine ulučiti i do isceđenja iskoristiti svaku priliku da prospe poneki biserčić iz svoje zamašne kolekcije mentalnih perlica na temu čuvene „snalažljivosti naših ljudi“ koji – suočavajući se sa preprekama i teškoćama guravog života – ne haju za buržoaski formalizam nego rešavaju stvari na svoj način. Čega se sve nije dalo naći u tom talambasanju koje je starije od nas i koje će nas – valjda za razliku od pokojnog Stida – svakako nadživeti, i šta sve nije bio taj naš Neznani Junak, onaj koji smelo krši pravila: razbarušeni kreativac, domišljati vitalistički arivista, nerazmrsiva a po definiciji genijalna „slovenska duša“, Umetnik Života koji rutinski pravi budalama i debilne zapadnjake i primitivne istočnjake… Najkarakterističniji fragment ove razgranate mitologije ona je poznata anegdota/legenda/mistifikacija o nekom Našem Čoveku u Nemačkoj koji je jedini doskočio izazovu farmaceutske firme koja nikako nije mogla da poveća potrošnju svoje paste za zube. Šta sve nisu smišljali ne bi li probili već objektivno dosegnut plafon potrošnje, i sve je propadalo, sve dok Naš Čova nije smislio da se naprosto proširi ona rupa na tubi kroz koju pasta ističe: tako će se sadržaj brže isprazniti, pa će obnavljanje zaliha učestati… Treba vaistinu gledati na život i svet (i sebe u njemu) iz izvesnog donjeg rakursa da bi ti mozak radio na ovakvim frekvencijama, da bi ti bile dostupne ovakve tehnike praktične primene potuljenog „rajetinskog“ lukavstva…
Dva su neposredna povoda ovome mom (u)zaludnom mozganju i lamentiranju na jednu „evergrin-temu“. Protagonista prvog građanin je Vladimir Tomčić, pomoćnik ministra kulture u Vladi Republike Srbije te ponosni autor onih dražesnih voštanih figura Draže Mihailovića i niza drugih istorijskih ličnosti, tih nesuđenih panađurskih atrakcija koje pridaju specifičan lunaparkovsko-cirkusantski štih jednoj zgradi Državne Uprave. E, taj je gospodin na neprimerenom položaju ali na sasvim adekvatnom mestu (u TV emisiji „Biseri“, naime!) blagoizvoleo sa superiornom šeretskom ležernošću objasniti kako je došao do tobož tajnovite recepture za spravljanje svojih Grandioznih Dela: tako što je „zamolio prijatelja“ da diskretno odlomi parče nekog eksponata iz londonskog Muzeja Madam Tiso! I prijatelj ko prijatelj, došao na lice mesta i neopazice krknuo par prstiju sa nečije voštane šake, da se nađe svom drugaru iz Ministarstva…
U sjajnom romanu mlađanog Bugarina Aleka Popova Misija London, službenik Ambasade Bugarske u Britaniji pokokao je patke u jednom londonskom jezeru ne bi li ih prodao kineskom restoranu; ovo sa voštanim avanturama našeg kultur-ministarstva je, međutim, iščašenije, i to ne samo zato što se ne dešava u romanu: to je već pravi trijumf neosvešćenog sine–baki svetonazora dignutog na ravan svedominantnog „kulturnog obrasca“; okej, ne treba biti snob, ali ovi, brate – ovi se ne stide ama baš ničega…
Drugi primer je mnogo manje burleskan, po bilo kojim kriterijumima: „Beta“ javlja kako su dvojica drugara iz Valjeva, koji valjda iz hobija uredno lemaju svoje zakonite supruge, smislila način kako da doskoče novom Zakonu o porodici, kojim su predviđene i neke vrlo rigorozne sankcije za porodične nasilnike-recidiviste, uključujući i izbacivanje iz stana, zabranu približavanja maltretiranoj osobi (to svi znamo iz filmova, ne?) ili kontakta sa decom. Rešenje za osveženje je sledeće: Klipeta A tući će ženu Klipete B, i obrnuto! Umesto da se lemaju unutar porodice – na dosadašnji, „balkanski“, zaostali i primitivan način! – oni će lepo odlaziti jedan kod drugoga na mobe, u ispomoć, u hitne mlatilačke intervencije! ‘Alo, prijatelju, Rospija je opet bezobrazna, dođi i ponesi dva krošea, tri aperkata i završno dvominutno cipelarenje – pošteno vraćam kad ustreba! Tja, neko će reći da, eto, svašta hodi Zemljom ali kako ovako nečega još nije bilo za živoga hadžije, ama da li je zaista tako? Kad pogledaš, nisu li i neki „slučajni partneri“ u bosanskom ratu postupali slično: vojska A bije li se, bije sa vojskom B ama nikako da prevagne, a onda angažuje vojsku C da svojom moćnijom artiljerijom raspali po položajima vojske B, naravno za adekvatnu protivvrednost u kešu, municiji, hrani, alkoholu ili čemu već (bratska saradnja u satiranju civila priča je za sebe). Ma, snalažljiv ti je Naš Čovek!
Legalizovanje nasilja i zločina, relativizovanje pokvarenosti (kojoj se vazda nadevaju lepuškasti, gotovo laskavi eufemistički nadimci), negiranje ili opravdavanje svakog zamislivog skotluka, samo ako je „naš“: sve se ovo kad-tad plati i naplati, bizarnom i jadnom kombinacijom opšte nesreće i sramote. I svakako neke osobito otužne originalnosti, od one sorte koje se dozrele ljudske zajednice klone i odbacuju je, pa joj se one druge utoliko više raduju, misleći da su ščepale sam Sveti Gral pa ga sad nikome ne daju, sistematski ne primećujući da im ga već odavno baš niko i ne otima. I da, ako ćemo pravo, nikoga više i nema miljama unaokolo.
