Šta će s nama neznabošcima biti kad umremo? Ne mislim na to hoćemo li u raj ili u pakao (bićemo upućeni na izdržavanje kazne poradi toga što neznanje nikoga ne opravdava), ali ne idem sad tako daleko, kopka me kako će izgledati moj pogreb. Sinod Sprske pravoslavne crkve zabranio je upotrebu neznabožačkih simbola, to sam bio čuo i prečuo, ali ta odluka upravo stupa na snagu u Niškoj eparhiji: ako neko od rodbine donese veštačko cveće, sveštenik će ga ukoriti i zamoliti da venac vrati tamo gde ga je kupio, ako se ožalošćeni uskopisti i stisne još čvršće svoje plastične ruže, sveštenik će nalevo krug – napustiti pogrebnu cermoniju, pa neka taj sa neznabožačkim znamenjem u rukama poje kako zna i ume.
Zaista, kad bi statistika beležila sve što je kao neophodni prtljag sa pokojnicima otišlo u grob, ispostavilo bi se da pod zemlju godišnje odlazi tona i po najlepših jabuka, hiljade boksova cigareta, oko milijardu dinara što u papirnom novcu što u metalnim apoenima… Pakovanje tolikih potrepština za pokojnikov novi početak šta je drugo nego neznaboštvo?! Rodbina se ne libi da pokojniku u kovčeg upakuje violinu, gudalo, kalofonijum, mnoga harmonika otišla je pod zemlju sa svojim vlasnikom… S jedne strane to jeste lična stvar ožalošćenih – ili pokojnika ako se blagovremeno o tome dogovorio sa svojima – ali je i stvar Crkve: snabdevanje mrtvih svime što bi im moglo ustrebati tamo kud idu pokazuje da se narod slabo oslanja na Boga, nema poverenja odnosno vere da su na onom svetu pripremljeni i zdrava ishrana, i duvan, i muzički instrumenti!
&
Pre trinaest godina u Belom Potoku sam prvi put video upadljivo napuderisanu i nakarminisanu pokojnicu, pop tada nije rekao „dajte mleko za skidanje šminke!“, ali bi sada morao da reaguje: „Šta vi mislite, braćo, da Svevišnji nije obezbedio ruž za usne, mislite da u raju nema maskara! Zar vi ono mesto gde že nje boljezan, ni pečal, ni vozdihanie, zamišljate kao prodavnicu u nekadašnjem Sovjetskom Savezu?! Ima gore svega, braćo, stoga ne šminkajte usopše rabe Božije, ne pakujte nikakve namirnice niti duvan. Crkva jeste osveštala buduću fabriku duvana u Čačku, ali to je za zavisnike koji će dane u Dolini plača prekraćivati pušenjem, tamo gde žitejskoe more vozdvizaemoe zrja ne šaljite ni štekove cigareta ni upaljače!“
&
U kolima često uhvatim stanicu koju ja zovem Radio Nikolaj jer su citati iz vladikinog opusa češći nego bilo šta drugo, e, tu sam isto u više navrata čuo kako se moramo oslobađati tragova neznaboštva kojem su naši preci robovali dok nisu spoznali Svetlost Vere. Svaki put se osetim kao poslednji skorojević: ako držim do vere otaca, onda ne bi trebalo da odbacim ni one moje pretke koji su paganisali par stoleća. Zar ti neprosvetljeni likovi (koji su, gle, posahranjivani u skladu s modernim kanonima crkve: bez plastičnih ruža!) nisu isto tako moji preci? Ako poštujemo naše stare, te neznabošce treba da cenim i više nego moje pretke koji su pomrli kao punosvesni pravoslavci! Sveta Crkva – koja toliko drži do tradicije – mogla bi da ispolji malo više razumevanja za obrede i navike koje smo baštinili iz vremena kad su naši stari bili verski, da ne kažem baš zverski, zatucani. Napokon, zašto i danas ne bismo imali pravo da bar unekoliko budemo neznabošci? Na svakom sprovodu imate nekoliko ateista tipa Nikoletine Bursaća, imate nekoliko standardnih vernika, ponekog istinskog fanatika, nekoliko falš-bogomoljaca i mnoštvo neznabožaca, to je sastav prosečne pogrebne povorke: zar za Crkvu nije dobro već i to što predsedava jednim tako šarolikim skupom, što propoveda svoju dogmu i svoj svetonazor, zašto ne može da pokaže malo širokogrudosti prema ljudima koji člana porodice spremaju za ukop?
Ako su udovici i siročićima lepe veštačke ruže, zato što neće uvenuti kao što će uvenuti obične, ako pokojnikova familija pokušava da propadljivosti ljudske ploti suprotstavi produkt polimerizacije kao nešto trajnije, zašto to Crkvi smeta? Da li ono „prah prahu“ treba da shvatimo kao zalaganje Crkve da se na grob stavljaju samo buketi koji su ekološki ispravni, koji će se prirodno raspasti i nestati u humusu? Veštačko cveće je iz istog onog psihološkog bezdana, iz iste one jeze pred ništavilom iz koje je i nadgrobni spomenik: umrli nestaje ne samo iz vidokruga živih, nego neće ni u kovčegu trajati doveka, ni kao leš, dakle, nema neku budućnost, zato se nad grobnicom ostavlja beleg od najtvrđeg kamena.
Doduše, onaj ko veruje u Boga nema od čega da zebe i da cepti, pogotovo ako je svoje zemaljske dane proveo u molitvama i bogougodnim delima, smrti se boje samo neznabošci i teški grešnici! Takvi baš i donose veštačko cveće, ali će svoju kičerajku moći da sprovode do početka juna: vladika niški Irinej odredio je dva meseca kao prelazno razdoblje u kojem neznabošci ima da se dozovu pameti, prodavci veštačkog cveća imaju još dva meseca profitabilnog poslovanja, posle toga nastupa cvetni period prirodnog sahranjivanja, gde će sveće kupljene u Crkvi, bosiljak i buketi od sezonskog livadskog cveća biti sva pogrebna rekvizita.
&
Ako Crkva hoće da unapređuje estetske i etičke norme (mada su to jedne te iste norme: pitanja morala su pitanja dobrog ukusa; M.K.), to je od nje jako lepo, premda bi možda mogla to da radi i izvan groblja: je li neophodno da hram Gospodnji ima četrdeset devet zvona, jesmo li sve gladne i prozeble zbrinuli pa nam ostaje samo da izmermerišemo najveći Hram na Balkanu?
