Odavno nisam pročitao tako lepu, istovremeno romantičnu i uvrnutu vest kao što je ona koja se pre nekog vremena našla u agencijskoj ponudi, a u kojoj se veli da je jedan rumunski par svom sinu ponosno nadenuo ime Jahu (Yahoo), u čast istoimenog, globalno poznatog web-pretraživača. Razlog ovako bizarnom kumovanju: par se upoznao preko interneta, pa mu ovo dođe kao nekakav hommage jednoj sajber–romansi, odnosno njenoj kmečećoj „posledici“. Priča je, morate priznati, sjajna; ubrzo će se ispostaviti da je jedina njena mana to što, strogo gledano, nešto baš i nije „istinita“. U trivijalnoj stvarnosti, elem, ne postoji ni rumunski par ni njihov sin Yahoo. Sve je bilo tek maslo Ijona Garnoda, novinara najtiražnijeg rumunskog lista „Libertatea“, koji je celu stvar izmozgao iliti isisao iz malog prsta u želji da, kako je naknadno priznao, „napravi nešto zanimljivo“. Krštenica sirotog imaginarnog Jahua, koju je Garnod takođe objavio kao dokaz crno-na-belo – ne’š ti istraživačkog novinarstva, jednog zdravo zaguljenog žanra! – zapravo je modifikovana krštenica postojećeg sina samog autora ove Novinarske Patke. Za kojeg se sina, bajdvej, nigde ne kaže kako se zove, da li Google ili možda Hotmail?! Kako god bilo, odveć maštoviti novinar „Libertatee“ je otpušten. I tako se kanda završila jedna obećavajuća novinarska karijera, ali – kako je svaki kraj (osim moguće Jednog) zapravo neki novi početak, onda će možda i Ijon Garnod polučiti zavidan književni uspeh, što mu od srca želim.
Ipak, valja biti ozbiljan u vezi sa ovim naizgled čudnim slučajem, koji je, bogme, i te kako „naš“. Kako na početku rekoh, vest o malom Jahuu me je razgalila, i iskreno sam se rastužio kada sam saznao da je izmišljena: ta bi vest zasigurno bila istinita, samo da živimo u malo, malčice boljem svetu od ovog i ovakvog… No, mada nikako ne volim novinare koji lažu, krivotvore i izmišljaju, nisam osetio ni mrvičak neraspoloženja prema zlosrećnom Garnodu – tek neko takoreći metafizičko razočarenje što je sve tako kako jeste. On je, dakako, formalno gledajući počinio Težak Profesionalni Prekršaj: „izvestio“ je publiku o nečemu čega nema. Otuda je – ako „slučaj“ posmatramo izolovano – savršeno opravdano da za to snosi radikalne konsekvence. Na drugoj strani, kako ćemo tačno nazvati ono što je učinio, to jest kojem „žanru“ pripada njegov slavni neslavni tekst? Je li to laž? Hm, pa zapravo i nije: laž bi bilo pisanje o izmišljenim zbivanjima u životu stvarnih ličnosti – kako to, recimo, na dnevnoj bazi rade ovdašnji shitabloidi. Samo, ako nije laž (osim „tehnički“), šta je onda? Fikcija, eto šta. Nije „izmišljen“ samo događaj, nego i njegovi akteri; baš kao i u bilo kojem romanu ili priči. A tu već prelazimo na teren umetnosti, ili zapravo najpre na područje industrije zabave; i sam pisac, uostalom, napominje da je hteo da „napravi nešto zanimljivo“. Ko zna koja ga je muka naterala na to – možda su mu urednici zvocali kako im ne nudi nikakve interesantne pričice, zvizdarijice i andrmolje kakve „publika voli“? Pa je čovek rešio da im ponudi jednu takvu, ne bi li sačuvao posao i kurtalisao se bede. I priča je bogami odjeknula, nije da nije. Stigla je čak i do ovih krajeva, Bogu iza Vršca. Ili možda znate neki, štajaznam, savremeni rumunski roman koji je imao jaču međunarodnu recepciju?! Eto Garnodu utešnog dokaza da je njegova Priča bila „dobra“, da je bila „istinitija od života“. Odličan predložak za prozu, pozorišni komad ili filmski scenario. Možda i za prvu rumunsku web–operetu.
Okej, sada je već vakat za ono čuveno pitanje: a zašto je sve ovo važno? Pa zato, Damen und Herren, što je baksuzni Garnod pao žrtvom jednog sveta kojem je i sam vredno služio, samo je imao peh da odveć doslovno primeni njegova implicitna, ali sve neizbežnija pravila: na Zapadu suptilnije, a u „zemljama tranzicije“ ogoljeno i brutalno, novinarstvo sve više postaje puki privezak industrije zabave; njegova je sadržajno-vrednosna osnova entertainment, a ne informacija ili, ne daj Bože & daleko bilo, nekakva edukacija. U Vrlom Novom Svetu kojim će carevati Platežna Moć filistarske imaginacije neće biti mesta za te „romantične prosvetiteljske zablude“. Pokorno služeći Večitom Malograđaninu i istovremeno oblikujući nove generacije istih takvih, sa sve njihovim „kulturnim potrebama“ i „spoznajnim žudnjama“ koje se mahom svode na to da li je idiot X spavao sa moron(k)om Y i hoće li se slavni par prebogatih retarda Z i Q konačno razvesti, ili će On promeniti pol a Ona se prešaltovati na šintoizam, novinarstvo bi moglo da se pokaže kao relikt jedne odlazeće epohe, sateran u defanzivu i u poneki preživeli „elitni“ geto, kakav će još i moći da opstane u bogatim društvima, dočim će ona druga biti lako glajhšaltovana i potkresana na meru jedne totalizujuće plitkosti. I to ne zato što nekakav Zli Mastermajnd stoji iza svega i hoće da bude tako, nego zato što same Zakonitosti Sistema vode ka tome. Ako stvari osmotrimo s te strane, Ijon Garnod mu dođe kao neki burevesnik, kao „avangarda“ nečega što neumitno (na)dolazi. Pa je otuda doživeo sudbinu onog poslovičnog petla koji uporno kukuriče pre videla. Zato ne treba biti prestrog prema njemu. A malog Jahua što se tiče, jeste da se nije rodio, ama ćemo ga ipak svi ljuljati!
