Reka bez povratka

Predlažem da se Borisu Tadiću ne da nikakva kancelarija, nikakav kancelarijski nameštaj, nikakva sekretarica i pogotovo da mu se ne dodeli šofer i službena limuzina: ne osećam potrebu za njegovim uslugama i štaviše ne želim da na događaje utiče više nego bilo koji građanin. Čekaj, zakon o bivšim predsednicima određuje pedantno šta sve istorijskim ličnostima pripada, sve je to uveliko dodeljeno Liliću, Milutinoviću, već i time je počasni predsednik DS doveden u neravnopravan i nepočastan položaj! – Pa ne mora biti diskriminisan: Milan i Zoran neka fino vrate državi sve što duže i neka budu zadovoljni što im više neću spočitavati da su bili na usluzi štetočini: bilo pa prošlo!

Davanje dodatnih privilegija demobilisanim vladarima stvar je posve feudalna, samo što beneficije koje se nude bivšim predsednicima razlikuju nisu, eto, nasledne. Ne bi li država morala političarima staviti do znanja da je njihovo zlatno doba samo epizoda u njihovom radnom stažu: biti narodni poslanik, ministar, premijer ili predsednik isto je što i biti redar u školi! Na izvesno vreme zajednica ti poverava da vodiš računa o nekim stvarima, iz zbornice donosiš još dve krede, brišeš tablu, ostavljaš čist i propisno nakvašen sunđer i vsjo! U svemu drugome ti si đak, nemaš imunitet ako nastavnik propituje, diktira ili ako se odluči za pismenu vežbu, test i sl.

Ako se usporedba sa redarima ne drži, možda se predsednikovanje može shvatiti kao požarstvo: dok tvoji drugovi i tvoje starešine spavaju („odmaraju“, vojska nikad ne spava! kod nje nema ni onoga „se“ u „odmarati se“! odmara se sebični pojedinac, doklen narodna armija odmara, ne zna se koga: na magičan način prikuplja ona snagu da sačuva ustavni poredak i teritorijalni integritet), ti sa onim plehanim, u mom slučaju dobrano istanjenim šlemom o boku tumaraš po kasarnskome kak se veli krugu i paziš da se nije što god podmuklo zapalilo. Kad ti se požarstvo završi, evo šta ti je plata: narodna imovina sačuvana, brojno stanje u kasarni nepromenjeno, opet si redov kao pre požarstva, opet si kao i svi drugi, nisi čak ni pomoćnik vojnog sveštenika kao što je bio Švejk! Šta, ni dužnost požarnog ne smatraju bivši predsednici dovoljno uzvišenom? Evo, neka na svoju bivšu ulogu u podeli rada gledaju kao da su bili kapiteni sportske ekipe: davali su predloge, posredovali između tima i trenera, obraćali se sudiji bez straha da će dobiti žuti karton, podizali su moral i borbenu gotovost posade, pa šta onda?! Kad mu se završi i karijera i kapitenstvo neće Nemanja Vidić na Old Trafordu imati doživotnu svlačionicu, tuš kabinu, masera, šofera, službeni bentli…

Daj, čoveče, posao predsednika republike uzvišen je, kakvo crno požarstvo, kakav kapitenluk, zašto onda najmoćnija država najvišim izabranicima ukazuje i najviše počasti dokle god su ovi živi?! Neka ukazuje, mi smo zajednica mala i nadasve siromašna, drugo, ili prvo, nema u vođenju države, pogotovo naše, nikakove veličine niti slave!

Kad ćemo na predsednika gledati kao na doduše visokog, ali privremenog i ograničenog (i Ustavom i ličnim sposobnostima) činovnika! Vodio si pet godina računa o interesima Srbije, hvala ti, šta, dva mandata si imao, dvaput ti hvala, dobri čoveče, ali nećemo ti zbog toga dati dve kancelarije, dva šofera, dvoja kola sa onim ogavnim crnim staklima, nego se sad lepo vrati svome životu od kojeg su te birači otrgli u nadi da će im za vreme tvoje šihte biti dobro!

Ma zašto predsednički kandidat ne bi pre izbora potpisao ugovor sa svojom RO (u slučaju Borisa Tadića sa gimnazijom tom i tom) da će se vratiti na svoje radno mesto čim mu istekne mandat? Škola bi se takođe obavezala da će člana kolektiva primiti, iako će ovaj kao predsednik možda učiniti i nešto što nije za podičiti se i što pozivu pedagoga i samoj školi ne služi na čast.

Čoveku koji je želeo da bude svetioničar (šta ćeš anonimnije od toga?) sad kao da je mrska pomisao na zbornicu, dnevnik, raspored časova, roditeljski sastanak, pa i na ekskurziju! Škola bi za njega bila opaka vremenska mašina čiji bi ga zupčanici i poluge vratili na prethodni, neprihvatljivi stadijum razvoja!

Na političara se kod nas gleda kao na poslednju reč evolucije, na njezinom vrtoglavom vršku su dakako bogataši, slavni umetnici, poneki naučnik (ako je Srbin) i vrhunski sportisti, ali za izuzetan uspeh u sportu ili umetnosti potreban ti je dar, rad i sreća, čak i za bogaćenje je potreban izvestan talenat, kao i za isticanje u nauci, jedino se na političara gleda kao na nekog ko je nalik nama, a opet nas je toliko nadvisio i opravdano zaboravio, ta mi smo tek mutna i nadasve neugodna uspomena na njegov prethodni život.

Nije Boris Tadić neka posebno pohlepna i bolesno samoljubiva osoba, dapače, čovek je slika i prilika prosečnosti, samim tim je žrtva društvene inercije, blaženo nesvestan da traženjem kancelarije svojim bivšim kolegama sa Dorćola poručuje: „Niste se potrudili da iskoračite iz sumorne učiteljske rutine, slušajte to zvono i taj sve u svemu istovetni žagor za vreme velikog odmora, slušajte bubnjanje lopte i uvek iste uzrečice upravitelja, nišči ste bili i ostali, ja vam se tu ukazati neću!“