Jesu li predsednik Vlade i njegov savetnik na vi, ili govore jedno drugom ti, i šta mi je odbojnije? Da su ortaci koji otvoreno i bestidno uživaju u blagodeti vlasti, ili da su drvendupasti intelektualci koji persiraju jedan drugome gradeći se da ne znaju koliko je sve to zapravo slučajno i nezasluženo – i premijerstvo ovoga i savetnjaštvo ovog drugog? Kad bi mogli da se sete svak sebe i drug druga iz bivšeg života (ama je to doba njima kao leptiru spomen na doba kad je bio larva, lutka), razgovarali bi može biti ovako.
KOŠTUNICA: Da mi je ko god pre dvadeset godina kazao: ti ćeš vladati Jugoslavijom i Srbijom i to ćeš vladati dokle god se tebi bude sviđalo, ja bih se samo kiselo osmehnuo…
SIMIĆ: A tek meni da je neko predskazao da ću biti savetnik…
KOŠTUNICA: I kad sam postao šef stranke, a da ne govorim kasnije, kad sam postao predsednik jedne države, druge države, pa predsednik Vlade, koliko puta me je probio hladan znoj: šta ako se i članstvo, i birači, i ove haramije oko mene iznenada opasulje da nema u meni ničeg prvorazrednog…
SIMIĆ: Kome pričaš, meni je u horoskopu svake druge nedelje pisalo: na poslu ste stalno rangirani bolje nego što zaslužujete, e, ta vaša sreća mogla bi vam na duže vreme okrenuti leđa, kad ono – ja savetnik!!!
&
Je li savetnik nakon Crne Gore sam pozvao poslodavca da mu raportira kako je srubio crnogorsku državnost?
– Šefe, izvinite što vas prekidam… uf, pa ja sam vas probudio…
– Iskreno jesi, ali hvala ti, sanjao sam kako sam na Kosovu, prolazim kroz srpska sela, meštani me vide, neće da mi mahnu, a kamoli da me srdačno okruže, jedni igraju karte ispred prodavnice, drugi piju pivo, jedno me Srpče nišani iz praćke pravo u čelenku, ja hoću da kriknem, to sam ja, vaš predsednik, a u ustima mi kao neki sunđer koji ne mogu ni da ispljunem ni da progutam…
– E meni je u san prošle noći došao Filaret i rekao: „Kabinet ćuti dok ja ovde gladujem i zebem, a moje zasluge za Srbiju veće su nego zasluge tvog šefa: on se slikao sa puškom, a ja sa mitraljezom – to kojeg se ko oružja latio pokazuje koliko je ko učinio za srpstvo… O vama, prišipetljama koji sa oružjem niste stali ne pred kameru, a kamoli pred neprijatelja, neću ni da govorim!“ Ja padnem ničice, hoću da mu celivam cipele, skute etc., kad podignem pogled, vladike nema, u šatoru Naumov i Velja, jedu jagnjeće zaponjce i gađaju me upravo oglodanim kostima…
– Uh, gospodine Simiću, treba da se pričestite, mnogoznačan vam je san!
– Probudio sam se kivan na Crnu Goru koja stoji i iza tog sna i iza stradanja srpskog vladike, javno sam izjavio da je Crna Gora kvazidržava… Znam šta vi mislite, ali možda je ipak trebalo prvo da se s vama konsultujem… Jer, ono što izjavim ja, pripisuje se vama, a vi ste dok je u meni to kuvalo sanjali kako vas na Kosovu niko ne zarezuje, što je zbilja nečuveno, čak i za san…
– Pustite to, san je laža a Bog je istina, kao što su istinite reči o nazovi državi… Slušajući ih osećam snažan, neodustajan deja vu, zaista ste mi uputili omaž ne može biti lepši…
– Nećete, znači, sazvati konferenciju za štampu i nećete reći: „Neodmerene reči na račun susedne, bratske i prijateljske Crne Gore mrske su i strane Vladi, one su lični ispad gospodina Simića…“
– „…nakon kojeg je njegov ostanak na mestu savetnika neodrživ te će gospodin Simić biti razrešen dužnosti savetnika i biti optužen za uvredu strane države!“ Nemojte me zasmejavati. Naravno da neću ništa reći, uzeli ste mi reč iz usta… Koja me je gušila kao onaj sunđer sa Kosova.
&
Svake me bogovetne noći preplavi nehrišćansko čuvstvo naspram kompanije čiji sam televizor kupio, a iz kojeg se kad ga uključim začuje najpre jedno kvrc pa preglasna durska lestvica. Vratim se sa svirke u dva ili tri ujuro, sad ću da odgledam ostatak nekog filma i da pogledam početak narednog u toku kojeg ću zaspati, i svaki put razbudim svoje najmilije! Razumem semafor koji pišti da bi i oni koji ne vide dobro bezbedno prešli ulicu, tražim analogiju sa uključivanjem aparata da ne ispadnem prema kome nepravedan, ama ne vidim kakvu bi korist slabovidi (gde sve više i sam pripadam) imali od toga…
Imate nešto slično i na kompjuteru, kao izvešće da se sistem (koji je, avaj, sve sporiji) podigao, drugo, taj zvuk možete utišati bilo na kompjuteru, bilo na samim zvučnicima, dok ovome sa televizorom (mojim) nema leka.
Bes me uvek spopadne u gluvo doba, kad ne mogu nikoga da pitam za savet, prospekt više nemam, a na meniju ne vidim mogućnost da pozdravnu poruku ućutkam jednom za svagda. Pronašao sam jedan način, eksteran i hardverski, uključim slušalice i one sirote prime na sebe preglasni i neshatljivi dur, posle toga mogu da pritisnem MUTE ili da postepeno utišavam ton, tome me je podučila praksa, ali i dalje ne razumem zašto se pre pojave slike razleže taj pompezni akord, šta kompanija hoće da mi poruči: Ura, imaš televizor, veseli se, potrefio si jedno od dugmadi koje aktiviraju remek-delo naših inženjera! Pošteno si ga platio i sada ćeš uživati u čudu bele tehnike (je li i TV bela tehnika? nisam nikad savladao definiciju, ili su to samo mašine koje su zaista bele, frižider, veš-mašina…).
A šta ako sam postao blaziran, ako sam zaboravio vreme u kojem je televizor bio san? Ovaj oklevetani aparat potiče iz azijske zemlje koja je još siromašna, šta ako je mrski akord relikt vremena u kome je televizor bio retkost, stvar koju su srećnici kupovali na kredit i gledali je zajedno sa gostima i komšijama? Možda je nešto od kolektivnog strahopoštovanja ostalo u tome duru koji bi da kaže: „Čestitamo, vaš televizor marke te i te ispravan je i nakon što mu je istekao garantni rok, u vašoj zgradi na sreću ima struje i pred vama je još jedna nezaboravna seansa! Enjoy!“ Da. Kad ga gasite isto ima neku muzičku vratolomiju, samo naniže, ali nju možete da predupredite, dočim onoj prilikom uključivanja ne možete pod milim bogom baš ništa. Neću se izlanuti o kom televizoru je reč, ne želim da radnici te kompanije ispaštaju zbog moje razdražljivosti, tog nusprodukta svake iole ozbiljne nesanice.
