Pre desetak dana u britanskom parlamentu održan je istorijski seminar o načinu na koji poslanici treba da koriste internet. Ovo „istorijski“ ocena je učesnika tog događaja, oni s malo dužim internet pamćenjem preporučuju nešto uzdržanije prideve, na primer „zanimljiv“.
Organizator je bio Vokspolitiks (www.voxpolitics.com), koji je u parlamentu za tu priliku prvi put instalirao opremu za bežični pristup, a sve u okviru teme: Da li će svi političari u budućnosti obavezno imati web logove?
Temu su inicarala dva parlamentarca, laburista Tom Votson i liberalni demokrata Ričard Alen, koji su pre izvesnog vremena pokrenuli blogove (www.tom-watson.co.uk i www.sheffieldhallam.co.uk/blog/index.php) i za sada su jedini među kolegama. Malo za trend, dovoljno za fenomen.
Da podsetimo, weblog ili blog je lični dnevnik u kojem autor svakodnevno iznosi znatiželjnicima šta mu se dešava i kako razmišlja o svetu. Uglavnom ih pišu potpuni anonimusi, mada su tokom rata u Iraku bili popularni i web logovi poznatih novinara koji su se javljali odande.
Analitičari interneta ocenjuju da bi blogovi političara mogli da zamene njihove web sajtove. Za sajtove se kaže da su dosadni i da političare predstavljaju malne kao superheroje, naročitu vrstu sve sačinjenu od poštenja, vrlina i građanske hrabrosti. Nasuprot tome, blog podrazumeva iznošenje mišljenja o svemu i svačemu, čime se razotkriva čovekova ličnost. Za razliku od stotina hiljada anonimusa koji svakodnevno opterećuju internet svojim razmišljanjima, političari su prisutni na javnoj sceni pa je moguće porediti ono šta misle sa onim šta stvarno čine.
Blog je žrtvovanje privatnosti, čega javne ličnosti nemaju u izobilju pa je ljubomorno brane. Motiv za taj potez jeste sticanje poverenja kod birača. Glasajte za osobu koja pred vama ništa ne krije, ni sa kim je ručala, ni gde je pila (i koje) piće, ni šta misli o sukobu vlade i BBC-ja (ili RTS-a, što da ne). Ukoliko pojava uzme maha, sumnjivi će biti oni koji svoju privatnost ne dele s biračima. Pristalice političarskih blogova ionako tvrde da će do kraja ove decenije svi političari morati da ih imaju, naprosto će im biti u opisu radnog mesta, uz službeni auto i obezbeđenje.
Protivnici ideje da političari svoja razmišljanja svakodnevno stavljaju na uvid javnosti kažu da je blog „prolazna moda na internetu“ koja će proći sa i bez uključivanja političara. Dodaju da će se političari brzo zasititi ove obaveze, ako je uopšte prihvate. I pobornici blogova priznaju da je najveća prepreka to što većina političara, čak i u Britaniji, slabo poznaje internet, a blogove ne poznaje uopšte.
Miroslav Hristodulo, poslanik Inicijative za normalnu Srbiju u Skupštini Srbije, kaže za „Vreme“ da mu je ideja o pisanju web loga interesantna i da u Skupštini postoji internet infrastruktura koja bi to mogla da podrži. Spreman je da se u to upusti (adresu bloga saznaćete čim ga pokrene, a on najavljuje da bi to moglo biti vrlo brzo) i kaže da bi to možda povuklo i druge poslanike da više pišu i komuniciraju sa biračima. Bude li to stvarno uradio, imaćemo barem jednog čoveka koga bismo mogli da zamolimo da svojim kolegama prenese ono što inače vičemo u televizor.
