Slike rata u Ukrajini postale su prethodnih dana apsolutno dominantan sadržaj TV programa u Srbiji. Verovatno je tako bilo i širom Evrope ili sveta, ali je Srbija ponovo, čini mi se, postala jedinstven slučaj ratnog poligona. Sličnost koju svi mediji potenciraju tiče se političke analogije Kosova sa otcepljenim delovima Ukrajine. Srbija se tako našla u fokusu EU, Amerike i Rusije, jer se pravilo primenjeno nakon NATO bombardovanja sada ne primenjuje. Rusija je, praktično, Ukrajini učinila ono čemu se principijelno protivila u slučaju Srbije, a Vlada Srbije je morala da balansira između priznanja teritorijalnog integriteta Ukrajine i osude Rusije. Valjda je zato bilo potrebno 48 časova da se obelodani zvanični stav Srbije, a Predsednik se požalio da je za tri dana ostario deset godina.
Gledaoce TV programa kod nas lako je bilo senzibilisati jer su slike vazdušnih napada, evakuacije iz gradova i kolona izbeglica uz zvuke sirena stvarale uslovljenu reakciju nelagode i mučnine. Utoliko je svakoj domaćoj televiziji veoma lako da slikama izazove senzaciju straha i neizvesnosti, samo je pitanje sa kakvom namerom.
Upravo po tome smo takođe izuzetak u TV auditorijumu Evrope. Naime, ako je u ovom trenutku Ukrajina poligon za oružana dejstva, onda je Srbija odličan primer poligona za medijski rat, ili hibridni, kako naša vlast voli da ga zove.
Na prvom mestu, bez obzira koja ste generacija u Srbiji, postoji referentni okvir u kojem se odigrava percepcija aktuelnog sukoba. SFRJ je 1948. bila granica Istočnog bloka i “gvozdene zavese”, kada je Tito rekao Staljinu (tada omiljenom političaru, baš kao Putin danas) istorijsko “njet!”. Nakon toga, Jugoslavija je pratila ulazak Rusa u Mađarsku, ili Čehoslovačku, tada već kao nesvrstana.
U strategiji JNA kojom su nam punili glave osamdesetih, pripremali su nas za NATO udar iz Italije, za koji je bilo potrebno 16 minuta da bi napali, recimo Zadar, ali i napad Varšavskog pakta oklopnim vozilima sa istoka brzinom od 50 kilometara dnevno, pa bi stigli do Beograda za tri dana. Zvuči poznato, zar ne?
Iako je Srbija bila žrtva medijske propagande na Zapadu tokom devedesetih, pokazalo se da je sada još teže da se dođe do relevantnih, tačnih i objektivnih informacija. Danas se kroz televizijsku sliku dodaju neproverene i smišljeno plasirane manipulacije sa društvenih mreža. Tako smo izloženi propagandnom delovanju obeju zaraćenih strana u Ukrajini, verovatno u neuporedivo većoj meri od gledalaca u ostatku Evrope.
Na prvom mestu imamo zvanične propagandne kanale Rusije kroz Sputnjik i RT, ali i čitav niz proruskih medija čije stavove vidimo i čujemo kroz izjave domaćih političara.
Pritisak da se podrži Rusija u zaštiti svojih interesa mogli ste čuti od velikog broja analitičara, bezbednjaka, Šešelja i drugih stranaka desnice, kao i brojnih obožavatelja lika i dela Vladimira Putina. Ekstremni primer ovog stava je naslovna strana “Informera” na kojoj je vest da je Ukrajina napala Rusiju, što je, recimo, bio primer na osnovu kojeg su mediji u Nemačkoj procenjivali proruski stav naše zemlje. Na Pinku, Hepiju, Prvoj i B92 mogli ste gledati sate i sate divljenja snazi ruskog oružja, podsmevanje Zelenskom i pronalaženje opravdanja za vojnu akciju rastućim nacionalizmom i fašizmom ukrajinskih nacionalista.
Moglo se čak reći da su provladine TV stanice, uz osetnu sugestiju da se preteruje sa podrškom Rusima, ipak prihvatile ovaj rat kao pravedan. Naravno, uz ogradu da je svaki rat tragedija, da Ukrajina ipak nije priznala Kosovo, da su njene vojne snage na Kosovu deo mirovnog zaštitnog korpusa već 20 godina, da su osudili NATO bombardovanje i da su važan ekonomski partner. Ali, ispali su naivna marioneta u rukama Zapada.
Druga strana je takođe žrtvovala objektivnost pružajući podršku Ukrajini. Uprkos činjenici da je, kako reče kolega Zoran Stanojević, u dva klika moguće proveriti verodostojnost neke fotografije, snimka ili vesti, N1 i Nova S su često ličili više na profil na društvenim mrežama nego na redakciju. Istini za volju, sličan stepen, da se blago izrazim, kreativne upotrebe činjenica mogli smo videti i na BBC-u ili CNN-u. Vrhunac ludila američke propagande je, po mom mišljenju, javljanje izveštača mreže CBS koji je Ukrajinu opisao kao “relativno civilizovanu i relativno evropsku zemlju”, za razliku od divljaka u Aziji ili Africi koje, po toj logici, možeš slobodno da rokaš.
Slično licemerje vidi se u potpuno različitom prijemu izbeglica iz Ukrajine (sada već više od pola miliona) u odnosu na one iz Sirije ili Iraka pre nekoliko godina. Fake news se na početku mogao opravdati željom da se “bude prvi”, ali je broj izmišljenih vesti potvrdio da se one fabrikuju i plasiraju sa očiglednom namerom. Dakle, uprkos činjenici da u najvećem delu Ukrajine i dalje funkcioniše internet, da je tamo veliki broj novinara, i dalje nemamo dovoljno pouzdanih informacija o realnom stanju na terenu.
Mora se reći da je na našim TV kanalima bilo moguće uspostaviti koliko-toliko objektivno izveštavanje o ovom ratu. Dva pozitivna primera su RTS i Euronews Srbija, koji su manje-više primenili isti princip izveštavanja. Naime, pouzdanost informacija je važnija od brzine njihovog prenošenja, uz identičnu minutažu pri gostovanju ruskog i ukrajinskog ambasadora, pa se u izvesnom smislu može reći da su ova gostovanja bila preteča pregovora u Gomelju. Postoji još razumnih ljudi koji su primetili potencijal Srbije da bude posrednik u razgovorima o miru. Ovo bi bio idealan ishod i pobeda razuma u zaista teškim okolnostima.
Međutim, u TV izveštavanju i delovanju propagande obeju strana u sukobu Ukrajine i Rusije, postoji realna opasnost za Srbiju. U opredeljivanju za ili protiv jedne vrste propagande stvoriće se ili produbiti još jedna, potencijalno veoma opasna podela u Srbiji neposredno pred izbore i otvoriti pitanje političke perspektive naše zemlje. Zato je osećaj mučnine i neizvesnosti, nažalost, veoma opravdan.
