Od svega što namerava da radi vlada u nastajanju za sada znamo samo da prvog dana neće nikoga, protiv njegove volje, poslati u Hag. To nije zbog podrške i uslovljavanja socijalista. Koštunica je i sam oduvek govorio da ne treba žuriti sa ispunjavanjem želja gospođe Del Ponte, jer to nije ni pravedno, ni dostojanstveno, ni patriotski, s čim su se mnogi složili. Odbijanje čak i ne košta mnogo tvrdio je, ali to mu niko nije verovao. Smatralo se da se on slabo razume u cene bilo čega.
On je to govorio i pre tri godine i sigurno misli da je bio u pravu, ali sve što je uradio tada, u slučaju Miloševićevog hapšenja, bilo je da kaže da nije imao pojma o čemu se radi. Da su ga obavestili, valjda bi sprečio stvar. Ovog puta više ne može da izbegne potpunu ličnu odgovornost, a od toga šta će uraditi zavisiće sudbina njegove vlade. Sve drugo što vlada bude radila ili je manje važno ili će imati sporije efekte.
Dakle, počinje dvoboj Vojislav Koštunica – Karla del Ponte. Razume se, ishod će najviše zanimati generale Pavkovića, Lukića i Lazarevića, ali niko u ovoj zemlji nema razloga da bude sasvim ravnodušan, pošto će ulog biti ne samo opstanak vlade nego i ponešto od naše budućnosti. Glavno pitanje je da li je odnos snaga nešto drugačiji nego do sada i da li Koštunica ima neko tajno oružje ili zna nešto što mi ne znamo? Jer ako je sve kao što je bilo, njegove šanse na pobedu su nikakve.
To što je on objavio da mu saradnja s Hagom nije prioritet ne možemo da uzmemo kao dokaz da je dobro promislio i da je siguran da može da obeća da neće biti novih izručenja. On je, naime, pokazao da ume da se najpre obaveže i da reč da će raditi samo ono što voli, a posle ispadne da se mora nešto drugo pa odjednom nastane kriza i blokada. Ako ovog puta bude nešto drugačije, to će samo značiti da je imao više sreće.
Karla del Ponte ove sezone više nije što je bila. Ono što je pokazala u procesu protiv Miloševića nije bilo sasvim uverljivo, a njena politika prema Beogradu ispala je suviše agresivna i ultimativna. Kad kaže da su Mladić i Karadžić u Beogradu, ona praktično blokira svaki normalan diplomatski kontakt međunarodne zajednice sa Srbijom. A to čini na svoju ruku, što ne može da ne ide na živce državama kao što je Amerika. Njena ovlašćenja da proverava Srbiju i prijavljuje sve što joj se učini sumnjivo nisu, međutim, ukinuta i niko ovde ne bi smeo da se kladi na to da je s njom gotovo.
Da je pažljivo pripremio diplomatsku ofanzivu s ciljem da eliminiše protivnicu, Koštunica bi bolje uradio da nije ništa unapred najavio. Bolje je bilo da je obećao saradnju, a zatim preduzeo kampanju objašnjavanja kako je gospođa Del Ponte delimično odgovorna za to što je ubijen premijer Đinđić, što je gubitak koji Koštunici osobito teško pada, a zatim i da je ona doprinela izbornom uspehu radikala i jačanju desnice što Koštunicu baca u očajanje.
Kako nije uradio ništa od toga, novom premijeru i njegovoj vladi preostaje da sačekaju i vide da li će im zvezde biti naklonjene. Moguće je da će Amerika i Evropa malo sačekati i pustiti vladu da počne da radi, ali čini mi se da nema načina da oni dopuste da Beograd sam odlučuje o sudbini Haškog suda, iako je istina da republikanska administracija u Vašingtonu nikako nije oduševljena postojanjem te institucije.
Tribunal je svakako pokazao temeljne slabosti i, ako bude volje da se unapređuje međunarodna pravda, mnogo toga imaće da se popravlja. Ali, nažalost, ne zato što Beograd tako kaže. Naprotiv, Beograd bi morao da ispunjava obaveze čak i ako bi se svi u Savetu bezbednosti složili da Tribunal nije ispunio funkciju, ili da je čak proizveo političku štetu i nestabilnost u regionu. U najmanju ruku ne bismo smeli da se otvoreno protivimo zahtevima iz Haga. Ova zemlja je osuđenik na uslovnoj slobodi i nikako ne sme da uradi nešto što liči na recidiv.
Šta bi bile posledice? Pa, ne verujem ni u kakve oštre sankcije, ali ovoj zemlji i novoj vladi više i ne treba mnogo. Bojim se da bi bila dovoljna malo glasnija opomena pa da se vlada podeli na saradljive i odbojne, što znači raspad. Ako bi se kriza malo produžila, posledice bi mogle da budu i krupnije. Recimo, Crna Gora bi rekla da ona više ne može da trpi toliku srpsku nazadnost. Ni Albanci na Kosovu svakako ne bi propustili da zabeleže poen i zatraže više razumevanja za svoje zahteve. Najzad, kriza vlade ne bi ražalostila ni radikale, koji bi nas podsetili da oni stalno govore „šta će nam ta Evropa“.
Sve u svemu, izgleda da je budući premijer svojim prvim izjavama već oročio mandat svoje vlade na kratko. Posle će samo moći da naširoko objašnjava kako je mislio i želeo samo najbolje, kako je hteo da bude dostojanstven i ponosan i kako bi njegov otpor međunarodnoj nepravdi bio uspešan samo da ga nisu izdali neki drugi, recimo Labus ili Drašković…
Nikako neću da kažem da u ovom dvoboju navijam za hašku tužiteljku, nego samo da je bolje ne počinjati bitku ako je unapred izgubljena. To rade i po tome se najlakše prepoznaju loši političari. A Koštunica će, sledeći svoju prirodu, kad primeti da stvar ne ide dobro, u najboljem slučaju pustiti da neko drugi preuzme inicijativu, pa će ga preglasati, pa će ponovo potražiti način da izbegne da lično donese odluku o izručenjima, ili da ga barem u toj neprilici ne uhvate televizijske kamere.
