Krajem sedamdesetih dobijem sat, seiko, ručni, zapakovan ozbiljno, sa opširnim uputstvom na svim jezicima osim našeg, na kutiji je pisalo seiko, inače bih bio uveren da sam dobio mašinicu za pecanje ili omanji fotoaparat: „Pa ovaj sigurno može i da zvoni!“ – rekao sam, a bejah još uveliko pod uticajem seoske estetike koja je od sata zahtevala da bude tanak i neupadljiv. Ispostavilo se da jeste budilnik. Radi na čisto mlataranje rukom, to mu je jedini pogon, ali ima poseban šrafčić gde se navija zvono, njime se i nanišani vreme kad treba zvoni, tja, nisam živeo životom u kome bi budilnik igrao zapaženu ulogu, ustajao sam po ličnom nahođenju (zato sam između ostalog i prošao kako sam prošao), ali sam ga navijao danju, da me podseti na nešto, sat je u neku ruku bio preteča elektronske narukvice koje ima i naš zavod za izvršenje zatvorskih sankcija: tada četvorogodišnjoj kćeri rekao sam da može ostati u dvorištu dok joj sat ne zazvoni, navijem ga na taj za nju policijski čas, metalna narukvica joj je dakako prevelika, dobro, obujemo joj sat na nogu, pa ponovo patiku, ode dvorišna pritvorenica da se igra, vrati se pošto sat vrlo jasnim, melodičnim tonom odzvoni svoje.
Tako je sat zvonio, zvonio, radio na drmanje i dočekao da pođe u Ameriku. Gde je prvi put počeo da zaostaje: pre sletanja na JFK podesio sam ga na lokalno vreme ama je ubrzo počeo da kasni, u nekoliko navrata i potpuno beše stao. Nisam bio baš neki biznismen i nisam govorio da je vreme novac, ali sam od sata očekivao tačnost, pomišljao sam da možda u njegovom mehanizmu ima nešto magnetno i da mu nasilno putovanje na zapad, kroz tolike časovne zone, možda nije prijalo, na pragu si malog, amaterskog naučnog otkrića, ali kad je došao iz Japana džetleg mu nije bio tako buran, a?! Pa bio je mlađi, bio je nov, sad mu na njegovu kilometražu, na tolike krugove koje je napravio dok ga možda niko nije ni gledao, sve to pada teže, koliko je puta za petnaest godina promenio datume, da, pokazivao je i dane u nedelji koji su bili klica mog budućeg engleskog: MON, TUE, WED, THU, FRI. SAT je bilo plavo, a SUN crveno, krasan sve u svemu sat koji je nakon par meseci došao k sebi i poslužio me požrtvovano u mom američkom periodu gde bi i kupovina novog sata bila izvestan luksuz.
Vratim se ja u domaju, sat opet udari u kašnjenje, ode moja teorija magnetnog džetlega u paramparčad, sad bi trebalo da žuri, zar ne, ili je moja hipoteza možda još šira, sveobuhvatnija, galantnija: svako kretanje po časovnim zonama škodljivo je za časovnik. Opravim ga u radnji sestara Protić koje ovim putem pozdravljam kao i njihovog majstora sa crnom u ono barem doba bradom, prođe još nekoliko godina, poče opet Japanac da malaksava, majstor sad pa ne nađe nikakovu falinku nego mi izokola spočitnu da se ne krećem dovoljno, ma pre će biti da se nešto unutra izlizalo, iskrivilo i potrošilo, možda i napuklo, kao i u meni uostalom, nabavim drugi sat, ovaj stavim u ladicu: funkciju poklona tj. uspomene može da obavlja i ako bude pokazivao stalno isto vreme, ili ako mu se kazaljke budu neznatno migoljile usled otvaranja fijoke i selidbi koje mi kao podstanaru ne ginu.
Tako je seiko tavorio među baterlampama, trzalicama, perorezima, penkalima i heftalicama (kao seljačko dete bio sam opčinjen kancelarijama, rad sa stvarima sofisticiranim poput pečata, indiga i pisaće mašine smatrao sam višim oblikom života, sad pa crkoh za zemljoradnjom, o tom potom, bolje i nikad), i pre možda dve godine nađem na internetu ko u Beogradu opravlja seiko satove, odem na lice mesta, majstor ga osposobi još jednom, ama uz blagu opomenu da je mehanizam dotrajao, neka je dotrajao, više ja volim da neku stvar vratim još malo u opticaj nego da dobijem ili kupim novu. Zaista je radio kao za vreme komunizma, pa i čoveka zar ne provuče njegova poslednja bolest još jednom kroz format koji je imao u mladosti?
Posle pola godine eto opet pogoršanja, opet ja kod istog majstora, koga takođe pozdravljam ako čita „Vreme“, sad je već trebalo zameniti određeni deo koji radnja dabome nema, ali će ga poručiti iz Japana, mogu li da čekam tri nedelje, mogu, u međuvremenu sam nakupio tuštu i tmu lažnih satova švajcarske slavne armade. Jednog jutra, kao i ovi kad zovu iz bolnice, javlja mi se majstor telefonom, ovde seiko servis, na žalost nema više toga dela, ako hoću da dođem po sat, pa ne znam, jedino ako sam dužan nešto, ne, ne, nisam ništa dužan, onda ništa, hvala vam što se potrudili, prepustio sam dragu uspomenu službenom licu, kao ožalošćeni koji pokojnika i ne vide nego sve povere posebnoj službi, njihovo je samo da u kapeli primaju saučešće i da puste koju suzu u okv. sv. mogućnosti.
&
Imam sat sa petokrakom posred koje piše KGB, kupio sam ga na minhenskom buvljaku, brojčanik mu je podeljen na dvadeset četiri sata, aha, Rusi imaju i tu meru, sutki su dan i noć, kod nas kad kažeš „dan i noć“ zvuči kao lepi čovek ili bela rada, zaista, dok ne pogleda uživo u takav brojčanik čovek ne shvata (barem ja nisam shvatao) koliki je zatočenik kruga podeljenog na dvanaest delova, ponoć je kod KGB sata kao i drugde, ali je podne tamo gde je naših šest sati, šest ujutru je tamo gde su naša tri sata, šest uveče na mestu naših devet sati, za vreme večere pohvalim se šta sam kupio, a domaćin Ante će kao iz topa: „Aha, noć je gore, a dan dole…“, to sam već pominjao, ali zašto da mu ne odam priznanje još jednom…
Ne nosim špijunski sat jer na njemu ne vidim gotovo ništa osim petokrake, ali ga čuvam, u dalekoj budućnosti, posle laserske operacije katarakte, može to da bude moj glavni sat: ako se jednog lepog dana i pokvari, Bože moj, kupio sam ga sam sebi za uspomenu na mraz i vetar u januarsko podne nadomak starog minhenskog aerodroma, bilo pa prošlo.
