Jesi li gledao Tadića? Nisam, bre. Niti ću. Ali sam pročitao dovoljno o tome šta je rekao, a i kakve je lepe aviončiće pravio.
Sada su, vidim, svi nešto oduševljeni Tadićem: “Ala im je rekao! Tako ih je demontirao da se još dugo neće sastaviti!”
A šta se zapravo dogodilo? Bivši predsednik Srbije u dva mandata pristao je da deli studio jedne opskurne televizije, u jednom opskurnom talk showu, sa dvoje opskurnih ljudi. I tamo im je, manje-više, izvukao uši. Mada je po naravi stvari diskutabilno koliko je tipičan potrošač takvih sadržaja shvatio ono što “nama” izgleda očigledno i samorazumljivo, a koliko je od svega zapamtio samo da su ono neko troje prisutnih levih smetala urlali jedno na drugo, a da je odsutni Vučić car i legenda, živeo nam još sto godina. Evo, i voz nam je napravio!
E sad, kod “nas” nikada ništa nije onako kako izgleda: ljudi koje sam u gornjem pasusu nazvao opskurnim, i ponovo ću to sa zadovoljstvom učiniti u rečenici koju upravo čitate, po naravi svojih društvenih položaja zapravo su sam vrh vrhova: predsednica vlade i predsednik parlamenta. U bilo kojoj ozbiljnoj demokratiji, “iznad” njih nema nikoga. Utoliko, moglo bi se reći da je ova treća osoba zalutala u studio, jer se radi samo o lideru jedne minijaturne političke strančice, kakvih ima tušta i tma. Ko je uopšte Boris Tadić – pa neka je i bivši predsednik – da razmatra ozbiljne političke stvari s ličnostima tako krupnog kalibra? Tako je, međutim, ovde samo u teoriji, a u praksi je čak i B. T., mada mu je sadašnja specifična politička težina prilično mala i verovatno neće osetno porasti (ali, kolika god da je – njegova je), politički gorostas za svoje sagovornike, koji su tek politički paževi: ona je, Brnabić, bez ikakve samostalne težine, a on, Dačić, ima je samo onoliko koliko težine ima njegova partija dugog trajanja i specifične klijentele. Ivica Dačić je, dakle, svojevrsni kontra-Vučić: ako SNS-a nema bez Vučića, Dačića nema bez SPS-a. A pošto SPS-a (više) takoreći nema bez SNS-a, rezultat jednačine je porazno jasan i jasno porazan…
Iako na “neviđeno”, sklon sam da poverujem da je Boris Tadić bio odličan u onoj paraemisiji, čak i u društvu koje je suštinski duboko ispod njegovog personalnog nivoa. Jedan od razloga je taj da je B.T., prosto, rečit, inteligentan i obrazovan čovek, ali to nije (nužno) dovoljno. Mora da ima nečega i u tome što je u tzv. Hit tnjit došao opušteno, kao rasterećen čovek, jer se nedugo pre toga – a u poslednji čas – ratosiljao budalaštine koja ga je mogla trajno degažirati među političke redikule i zamlate: kandidature na predsedničkim izborima. Jer, znate, ako ste već bili predsednik države, pa ste to prestali da budete, onda se: 1. ne kandidujete ponovo za predsednika, jer se dvaput u istu vodu ne može ući; 2. ako se baš i kandidujete, to činite samo ako imate ozbiljne razloge da verujete da ćete pobediti; 3. ako baš i nije sigurno da ćete pobediti, morate bar imati razumne garancije da ćete tesno izgubiti. A bivši predsednik koji ne da nema šanse za pobedu ili tesan poraz nego nema jakih izgleda ni da dobaci do “cenzusnog” postotka glasova (pa i da čudom dobaci do 10 % – šta je to u ovom kontekstu?) može jedino da učini sebi uslugu i ostane kod kuće uz Netfliks i kokice.
Sve u svemu, koji god bio razlog Tadićevom odustajanju od blamaže i dodatnog mućenja ionako nebistre vode – dobro je da je tako. Epizoda sa Dragoslavom Šumarcem kao zamenskim kandidatom, koja nije potrajala ni celih 24 sata, takođe se srećno okončala. Pojave poput građanina Škore, koji nije Miroslav, takođe su ispale iz igre, čime im je učinjena usluga koje će možda jednom postati svesni. Te sreće nisu bili neki drugi i neke druge, koji su uspeli da sakupe potpise, a manjak potpisa im je bio poslednja nada da se ne blamiraju bez potrebe. I tako je scena, bar sa “ove” strane, raščišćena; sa druge strane, razume se, ne da neće biti čišćena, nego će biti udarnički prenatrpavana svakovrsnim šutom i šoderom – jer njima tako odgovara.
I ko ostaje na posletku? Branilac titule, nakljukan steroidima i sa još trojicom mrga u ringu koji boksuju za njega i sa sudijom koji je na njegovom platnom spisku, izazivač vezanih ruku i nogu i s povezom preko očiju, te – Vladimir Putin. O, baćuška, vaše blagorodije, ta otkud sad vi u ovom tekstu i kontekstu, zar nemate dovoljno posla kod kuće i u komšiluku?!
Ima baćuška svoju agendu, jašta, i nije baš da sad mnogo misli na potrebe svog provincijskog adoranta, ali tako se nekako namestilo da Vučiću Putinov mahniti rat baš odgovara – mada je možda u prvi mah, zbog famoznih “međunarodnih pritisaka”, zaista pomislio da bi to mogla biti njegova zla kob.
Šta se, naime, događa? Tek što smo, ne bez zadovoljstva, pre nekoliko nedelja dijagnostifikovali povratak politike u Srbiju posle razornog skoro decenijskog izgnanstva, tenkovi i bombe na Kijev i Harkov kao da su ponovo vratili situaciju na fabričke postavke, ili bar sve ozbiljnije prete da to učine. A pri takvim postavkama Vučić ne može da izgubi sve i kad bi lično i bez ironije pozvao sve građane Srbije da glasaju za njegovog protivkandidata.
Vreme, dakle, otkucava. Poslednji je čas da se politici ne dopusti da ponovo nestane iz ove zemlje. A kada kažem “politika”, ne mislim na patetična zaklinjanja u nenezavisnost Kosova, nenestanak Dodikovine i nečlanstvo Srbije u NATO-u, nego na otprilike ama baš sve ostalo.
