Jednom davno, ima tome bezbeli tuce godina, baš je bilo udarilo neko postdejtonsko doba otkravljivanja, pisali smo u Vremenu o upravo izašlim albumima Zabranjenog pušenja i… Zabranjenog pušenja. Jedno ZP okupljalo se u Sarajevu i Zagrebu, a predvodio ga je Sejo Sexon, a drugo u Beogradu, a predvodio ga je, jakako, Dragan Nele Janković Karajlić. Sećam se da sam preslušavao jedan album, pa drugi, pa k’o biva upoređivao, zagledao odozgo, odozdo & ta trane, tražio znakovite nijanse i napukline, manje muzičke, više one druge. Hjah, zaludna li posla. Kako god, isto su se zvali (i od istih bolesti bili pelcovani) ovi bendovi, ove frakcije-naslednice predratnog ZP, ali svi su tada bili nešto silno međusobno korektni i velikodušni – ta, nema veze, samo neka se svira i neka se ne puca, stari smo jarani, doći će sve to na svoje… I došlo je, jašta; baš zato i ima belaja: otkad svako može slobodno da svira i ovamo i onamo, prirodno je da nekog reda mora da bude: ako je jedan od ovih bendova Zabranjeno pušenje, onda je neki drugi nešto drugo. Recimo, No Smoking Orchestra… Pa dobro. Nevolja je u tome što se ovde taj No Smoking (sa sve svojim unca-unca repertoarom, šta god to značilo) uopšte nije primio. Sve je to OK, „svetska slava“, Maradona i tako to, ali, čim vide Neleta, ljudi bi da čuju i vide ono staro Zabranjeno pušenje, pa to ti je. A basistička prišipetlja Kusta? Taj neka, što se ovdašnje publike tiče, slobodno sedi na Mećavniku i prekraćuje zimske noći užasnim filmovima Nikite Mihalkova. Ili neka se rve s međedima i psuje sa okolnim seljacima. Ili šta god. Enivej, „izvornom“ je, sarajevskom ZP dojadilo ovo povremeno implicitno „lažno predstavljanje“ starih jarana, pa su rešili da ubuduće tuže i niih i svakoga ko bi, daleko bilo, pobrkao jedne i druge, ili spominjao ZP ime uzalud. Neka, ja se ne sekiram: odavno raspoznajem lažnjak.
Nego, cela mi je ova priča zanimljiva samo kao povod za nešto drugo. I ove je godine – čak, rekao bih, jače nego nekoliko prethodnih – u medijima, po klubovima, i ko zna gde još, obeležen fantomski praznik, Dan Republike, blagdan jedne države koje nema evo već osamnaestu godinu, još malo pa je punoletno mrtva, a mrtva je kao Lora Palmer: smrt joj je nasilna i pomalo misteriozna. A bogami ni prvi decembar, dan kada je osnovana ona prva država „južnoslovenskih plemena“, nije prošao baš nezapaženo. Sve u svemu, jedva da ima nekog dežurnog Imaoca Mišljenja koji nije imao šta da nam saopšti jednim ili drugim povodom, a svakako sa osvrtom na temu „šta je nama bila Jugoslavija i šta smo mi bili njoj“. U subotu sam na Radio Indexu ulovio skoro pa dvočasovni „potpuri“ poznatih (post)revolucionarnih pesmičuljaka i raznih poluanonimnih, mrtvorođenih „titoidnih“ pesmotvora, uglavnom u izvođenju poznatih rokera onog doba (YU grupa, Dado Topić…). Slušajući, gledajući i čitajući sav taj galimatijas refrena, starih te-ve prizora, te nervoznih, ironičnih, nostalgičnih ili setnih Smatranja na zadatu SFRJ temu, ne možeš se oteti utisku da je famozni Dvadeset i deveti – za razliku od onog u vlasništvu Pušenja – kao, uostalom, i cela pokojna država koju je slavio, postao neka opšta svojina, Alajbegova slama s kojom svako radi šta hoće, ali svako ima potrebu da uradi nešto, da se nekako odredi prema, naravno, ne tom konkretnom prazniku, nego prema jednom vremenu i jednoj državi. Koja, opet, kanda nije danas tako bitna „po sebi“ – države se, kao i ljudi, rađaju i umiru; to smo naučili, mada na najteži način – nego zato što mnogi među nama imaju izvesnih problema sa njenim simboličkim konotacijama. Zato se valjda o njoj rado izjašnjavaju čak i oni koji je zapravo i ne pamte: prizivajući je neutešno, ili pak zabadajući još jedan glogov kolac u njen grob, zapravo se srdačno preporučuju za jednu moguću budućnost. U kojoj, kakva god da bude, nje ionako sigurno neće biti.
I ima u svem tom klackanju između prošlosti i budućnosti, vidi vraga, još jedna neobična stvar: jugosentimentalci neretko u SFRJ vide nekakav pomalo grubi nesavršen prototip za Evropsku uniju, kojoj uglavnom teže; jugoskeptici (uglavnom naknadni, jelte), pak, na neki paradoxalan način potvrđuju to viđenje, samim tim što su ujedno i evroskeptici: njima se to, brate mili, ništa ne sviđa, sve te komplikovane i nekako apstraktne „nadnacionalne tvorevine“ čiji je jedini pravi – ali lukavo skriveni – smisao da do balčaka zajebu divni, pošteni i naivni srpski (hrvatski, bošnjački, albanski…) narod. Naravno, sav taj silni „skepticizam“ samo je ulepšano, samozaljubljeno ime za najčešće vrlo banalni i vulgarni tribalni nacionalizam.
Kad podvučeš crtu, ispada da se Jugoslavija fascinantno dobro drži za jednu već skoro dve decenije mrtvu zemlju, pri tome još i raščerečenu i silovanu. Mislim, ako je ovakva kao mrtva, kakva li bi tek bila da je živa?! Sasvim ozbiljno, iako odavno živuckamo u svojim „novim“ državicama, međusobno infantilno surevnjivim – šta ćeš: deca ko deca! – ispada da taj fantomski ud zvan SFRJ i dalje žulja sve, bez obzira što to žuljanje ljudi ispoljavaju na veoma različite, međusobno nepomirljive načine. Pogledajte samo vajnu nam „intelektualnu elitu“, i njen recentni doprinos: u svim novinama i njima donekle sličnim papirnatim proizvodima nadugačko se to raspisalo, jedni ne bi li objasnili da je južnoslovenska zajednica bila viši, emancipatorski stadijum evropeizacije Balkana, drugi – danas nekako podobniji, otuda i brojniji – da podsete da je ta Jugoslavija, bre, bila „tamnica i grobnica srpskog naroda“, od koje se isti još nije oporavio, a kad će, ne zna se (valjda onda kad se obračunamo s izdajnici). Kako god bilo, sve je to danas jedna postmoderna zbrka protivrečnih, i samima-sebi-do-kraja ne verujućih vrednosti i osećanja, pa se ti tu razaberi, pa se ti nosi s tim. Ja, evo, ovih dana intenzivno slušam Zorana Predina, i njegovu verziju Bilećanke na slovenačkom, setno osluškujem „odmev korakov po kamenju hercegovskem“. I iza država, kao iza ljubavi, na kraju ostanu samo pesme.
