Miloševićevi politički siročići iz Socijalističke partije Srbije proslaviše pre neki dan petnaesti rođendan svog (u)druženja, i bilo bi šteta ne notirati tu burnu adolescentsku žurku. Tja, nije da likovi (i dela) okupljeni onomad u Centru „Sava“ – kao i oni opravdano odsutni – nisu predivan materijal za šalikanje svake vrste, ali moj smisao za šegu, priznajem, splašnjava pred nadrealnim prizorima iskrenog ponosa i zadovoljstva tih ljudi nad i pred onim što su (nam) uradili u svojih „prvih petnaest godina“. Ali, i o tome je već sve rečeno, na ovom i drugim mestima. Mnogo je zanimljivije videti kako se danas ta Apartna Grupa Građana samodefiniše, gde traži svoja izvorišta, uporišta vlastitog političkog identiteta, reperne tačke jednog svetonazornog sistema (ili pak, pre će biti, eklektičkog haosa). A zašto je to važno? Otuda što je SPS-kao-stranka samo malešan, vidljivi vrh gigantske ledene sante; dole, u dubinama, kriju se bezbrojni slojevi masovne političke podsvesti koju je baš famozni SPS – i njegovi „levi“ i „desni“ sateliti – najbolje i najpotpunije oličavao, zbog čega je i vladao tako dugo i tako komotno, i zbog čega su mnoge fundamentalne postavke „espeesovskog pogleda na svet“ duboko ukorenjene i u mišljenju mnogih ovdašnjih Građana Pokornih koji sebe, površno, pogrešno, i sa sasvim irelevantnih razloga, drže „političkim protivnicima“ te stranke.
Ivica Dačić, Baki, Vučelić i ostali partijski Lumeni odverglali su prigodno kako SPS baštini svetozarmarkovićevske ideje stare srpske socijaldemokratije (što je blasfemično i drsko bar koliko i glupo), jugoslovenskog komunističkog pokreta i srbijanskog revizionističkog „socijalističkog“ perioda kasnih osamdesetih i devedesetih. Jakako, samo ovo poslednje je u potpunosti tačno. Što se tiče komunizma/titoizma, tu je stvar kanda malko komplikovanija. Ali, pre nego što se pozabavimo time, mali muzički intermeco: novinski izveštači vele da su najveće oduševljenje Delegatske Mase u dvorani izazvale „Kaljinka“ i „Tamo daleko“, dok je intoniranje SFRJ himne „Hej Sloveni“ izazvalo mešovite reakcije, od pevanja do zvižduka. Ovo je, štono bi se reklo, znakovito: i u tome se ogleda jak vrednosni, politkulturni link SPS-a sa sovjetofilijom zamaskiranom u rusofiliju (ređe obrnuto) i nostalgijom za Starim Dobrim Vremenima lokalnog i globalnog komunizma, te sa sentimentalnim neotradicionalističkim narodnjaštvom, naprasno pronađenim još za „antibirokratske revolucije“. Konfuzija oko „Hej Sloveni“ pokazuje, pak, protivurečan odnos prema svemu onome što ova himna simbolizuje: taj je odnos istovremeno u znaku jakog identifikovanja sa jednim delom tog nasleđa – kojeg se baš oni drže jedinim legitimnim baštinicima – i sa demonstrativnim odbacivanem drugog njegovog dela, onog koji je sporan, čak demonizovan, još od početka „nacionalne revolucije“ s kraja osamdesetih.
Kako vodeći žreci Miloševićeve sekte (nazivam je tako jer njena parareligijska zasnovanost samo tom opisu odgovara: umesto profilisane i dosledne ideologije whatsoever, SPS se od samog početka temelji samo na bezgraničnoj, šiparički zatelebanoj, veri u Vođu i njegovu stratešku nepogrešivost) vide svoju ulogu u prošlosti i sadašnjosti, i kako telale svoju robu za budućnost? Pa, tako što se hvastaju „istorijskim zaslugama“ koje su opšta mesta diskursa „nacionalne revolucije“ devedesetih (ujedinili Srbiju, sačuvali Kosovo, stvorili Republiku Srpsku, blago ocu, blago majci…), dok se istovremeno pokušavaju legitimisati i kroz pozivanje na opšta mesta jednog „titoističkog“ pasatističkog retro-utopizma (besplatno školstvo i zdravstvo, gotovo puna zaposlenost, pasoš s kojim se može svugde, spoljna politika „ni istok ni zapad“ etc.). Mogao bih ovde da ubacim „realpolitički“ prigovor da ni jedno ni drugo nema stvarne veze s njihovom vlašću kakvu poznajemo – naprotiv, uništili su sve čega su se dotakli – ali to je ovde manje važno. Ovde nas zanima profil, a ne praktični domet jedne politike, jednog pogleda-na-svet. A on se iz ovog eklektičkog miš-maša savršeno razvidi: to je politika koja u političkom, ekonomskom, „socijalnom“… upravo mentalitetskom smislu, parazitira na nostalgiji „mase“ za lagodnom titoističkom utopijom, dok u „nacionalnom“ smislu baš nju oštro odbacuje, zahteva njenu reviziju. I to je ta „ideologija“ SPS-a: mutirani i posrbljeni titoizam, dakako, bez „Hrvata Tita“ i u globalnim okolnostima koje sve to u potpunosti obesmišljavaju. Temelj „miloševićevskog“ weltanschauunga i pre petnaest godina i danas jeste ta niska bandoglavo istih koještarija, smućkana u glavama loše lečenih boljševika koji su negde usput zapatili jak nacionalni svrab. Onomad se pevalo da će „Slobodan da zameni Tita“, ali to je nabulozno; pravo simboličko oličenje, burevesnik i predšasnik „slobizma“ jeste Aleksandar Ranković! I baš ona i onakva masa koja je sahranila Druga Leku docnije je izvikala Druga Slobu. To sa „realnim“ Rankovićem, jednim ražalovanim Titovim policjotom, možda i nema mnogo veze, ali to nije ni važno. Bitan je Ranković–mit, a to je onaj koji je „u svemu isti kao i Tito“ osim što je Srbin, bre. Pa se „srpski“ i ponaša, šta god to značilo. Zato „antibirokratska revolucija“ nije bila pobuna protiv Sistema, nego, naprotiv, gromki zahtev za njegovim ovekovečenjem – ali na ćirilici, molim! I zato je bila tako masovno prihvaćena, i zato ni većina dotadašnjih disidenata nije imala ništa protiv, naprotiv: pa nisu li se svi „nacionalno zabrinuti intelektualci“ razišli sa Sistemom na „naciji“, a ne na nedemokratskoj i neodrživoj naravi samog sistema?! Petnaest godina kasnije, SPS nudi istu tu bajatu robu; kupaca još ima, nije da nema, ali su prebegli drugim etiketama!
