Varam li se ja to, građanke i građani, ili je već stvarno krajnje vreme da se ovde konačno uspostave neki minimalni civilizacijski standardi u javnoj komunikaciji i političkom nadmetanju, koji će naročito obavezivati one koji troše i one koji pretenduju da troše zajednički novac i da što duže žive nakrkače celoj jednoj zemlji? Prošlo je već skoro petstotinak noći od onog petooktobarskog Dana Zero, i više stvarno niko s tragovima aktivne moždane mase u glavi ne može da se zadovolji bilo čijim Revolucionarnim Zaslugama, stvarnim i imaginarnim: hajde malo da vidimo ko šta radi, i od koga se šta može očekivati. Ostavimo, dakle, razna kvazimitološka zamajavanja jurodivim bageristima i njihovim ne mnogo sabranijim pokroviteljima.
Plediram, dakle, za to da se po(d)vuče crta i da se kaže: ispod ovoga se ne može. Ko se spusti niže od toga, ko se veselo povalja po civilizacijskom patosu poletno grokćući stare loše napeve, taj ispada iz igre ma šta on blagoizvoleo misliti o sebi i o vlastitoj Veličini, jer svojim ponašanjem pokazuje da nikako nije dostojan da igra bilo kakvu društvenu ulogu u nečemu što voli da se naziva „demokratska Srbija“, jer svojim zvizdarijama profućkava sve one najplemenitije nade – ali i, bogami, sasvim konkretne napore – svih koji su uložili vlastite živote u pipavi proces upristojenja epohalnog svinjca koji je Miloševićeva klika za sobom ostavila, povlačeći se u rasulu i amnezičnom glupilu ka rezervnom položaju u Sheveningenu. Kada, recimo, neko „analizira“ aktuelnu vlast tako što – činjenično „tačno“ ili „netačno“, sasvim svejedno – prebrojava, razvrstava i „vrednuje“ etnička krvna zrnca njenih pripadnika, onda taj neko/niko može jedino da rovari po usmrđenim ostacima jednog dozlaboga smrdljivog vremena, uživajući u društvu Sebi Sličnih, ali ne može – ‘alo: ne može, bre!!! – da participira u reformističkoj „političkoj klasi“ kojoj je zapalo da iz naših života i naše javnosti Pomete Pogan, a ne da pravi novu, entuzijastički reciklirajući fekalnu praksu prethodnika.
Razbarušeni je gradonačelnik Čačka Velimir Velja Ilić, kako čujem, ponovo, po 164. put, pred ulaskom u Vladu Srbije: eve, tek-tek što nije, još samo da definitivno utvrdi trasu autoputa Beograd-Čačak! Prateći kako se o tome u nekim medijima nagađa i raspravlja, reklo bi se da je to Prvorazredno Nacionalno Pitanje, da vaskolika Srbija strepi neće li kojim slučajem malerozni Velja ponovo ostati kratkih rukava i tako biti još jednom uskraćen prilike da Izbavi Srbiju – a to bi on inače očas obavio, po vlastitom priznanju, no mu dušmani ne daju! Sudeći po pisanju „Danasa“ (12-13.1.2002), narečeni je gospodin za nedavnog boravka u Australiji izvoleo uposliti svoj impresivni intelektualno-analitički aparat tako što je tamošnjim Srbima ovako predstavio prilike u Otadžbini, zarobljenoj u okovima multi-kulti melting-pota i N. S. poretka: „Doveo je (Đinđić valjda, op. T. P.) neke mangupe, nekog Vlahovića, Đelića, koji prodaju maglu. Zamislite, ministar energetike Goran Novaković, Hrvat u srpskoj vladi. Zamislite Miloša Minića kćerka pomoćnik saveznog ministra za inostrane poslove. Promene urađene? Gradonačelnica Beograda, gospođa Hrustanović – muž Musliman“. I ima toga još, i sve u tom stilu, te Fazlagića kula, te drž, te ne daj… Onaj kolmovani Dragan Tomić, onaj što je pronašao „Đinđićevog ujaka ustašu“ običan je, izgleda, amater u disciplini političkog treša!
Hoće li, vladajuća gospodo, neko ekološki, mašicama, da ukloni ovaj Trogloditski Um iz vladajuće (građansko-liberalno-demokratske, zar ne?!) koalicije u Srbiji, ili ćemo stvarno morati do besvesti i nazad – ako ima nazad – da gledamo degutantno šepurenje tog političkog pauna po srpskoj Vladi, pre nego što dotični, sa tako visokog „odskočnog mesta“, pokuša da nam se nagrbači i kao predsednik Srbije?! Ne znam kako Vi koji ovo čitate, ali kada bi sutra bili raspisani predsednički izbori, i kada bi na njima jedini kandidati bili Velja Ilić i Milan Milutinović (ha, ha) – glasao bih za Milutinovića! I možete mi verovati da se uopšte ne šalim. Stepen odsustva trogloditstva temeljni je, u neku ruku natpolitički, kriterijum kojim se ovde ubuduće imaju premeravati kandidati za građansko poverenje, ukoliko želimo da se uopšte odmaknemo od Prvobitne Zajednice makar na onu tačku sa koje se ne oseća vonj sirovog mesa. Sve drugo je legalizacija etnopolitičkog kanibalizma, to jest onog bazduljavog sengrupa iz kojeg smo tek barem glavama bili izronili.
Dobro, nisam toliko naivan da ne razumem da se ne treba toliko žestiti zbog baš svakog uzgrednog pajaciranja svakog bunovnog političkog đilkoša koji, čim trgne jednu-dve vruće rakiještine, krene da demonstrira svu raskoš svog primitivizma; međutim, ko kaže da se uopšte uzbuđujem? Ja samo tražim, molim, predlažem, zahtevam, bogoradim: udaljite tog čoveka iz onog dela političkog života u Srbiji koji pretenduje da predstavlja Uljuđivanje jedne zemlje! Eno mu Šešelja, nek’ se cmaču! U ovom je kraju sveta od takvog rasističkog trkeljanja najmizernije sorte potekao već okean ljudske krvi, i zato nisam nikako sklon da takve mentalne ispade dobrohotno tretiram kao, eto, obične budalaštine: nema ničega običnog u njima. Znam da vam sve, pa i ta civilizacijski dezorijentisana ekipa, treba za tu nesrećnu Parlamentarnu Većinu, ali sve ima neke granice tolerabilnosti – u protivnom, ne moramo ništa ni da radimo „na sebi“, nego daj da se prepustimo blaženoj inerciji riškanja po blatu, tako usavršenoj u Miloševićevoj epohi! Onda je svako uljuđivanje – u prevodu: postajanje čovekom – suvišno, i može se lepo živeti i četvoronoške, i usput iz te tlu tako bliske perspektive veselo njuškati ko je „Hrvat“, a ko pak „udat za Muslimana“, ko je Jevrejin, ko peder, a ko biciklista. Ko (s)padne ispod crte o kojoj sam govorio na početku, taj je izabrao stranu, taj se više ne pridiže: pao je jer je upravo tom i takvom Padu sklon bio. Takve se stvari ne dešavaju „slučajno“, poradi „brzog jezika“, niti ima tog političkog makijavelizma i populističkog ugađanja Trogloditskoj publici koje to može da opravda!
