Čemu i sirotinja kad zadaje tolike probleme! Šta god da se lepo u državi dogodi, kakav god lep potez političari povukli, uvek će neko reći: zar nije bilo preče nahraniti beskućnike, invalide, naše mile izbeglice i penzionere?! Sudovi dobiju od Batića sedam automobila, ministar pruži ruku pomirenja staležu od kojeg se bio odrodio (bolje da imaju lepa službena kola nego da budu svega željni i samim tim podmitljivi, pa da se stave u službu nekog budućeg zemunskog klana), ne, ni taj milodar nije pao u dobar čas: šta će sudijama tolike limuzine, da ne osnivaju možda patronažnu službu, možda će da sude po kućama, da idu na noge onima koji se ne odazivaju na sudske pozive! Ili: odluči vlast, mislim Savet ministara, nije ni važno, da porodicama onih koji se budu dobrovoljno predali Haškom tribunalu pripadne nekih dvesta evra mesečno, zlo i naopako, zar one koji su našu zemlju izneli na loš glas još da nagrađujemo, da im dajemo boračku penziju, dok se narodne kujne, je li, zatvaraju?!
Niko da se upita kakve su obaveze društva prema sirotinji a kakve prema ratnim veteranima. Izjednačavamo siromaštvo sa poštenjem i ne znam kakvom čestitošću, dok smo one koji su se kao rodoljupci istakli spremni da pustimo niz vodu bez trunke žaljenja. Sirotinja je tradicionalno nezahvalna i nezasita, deset dana je hrani i poj, jedanaesti dan nemoj, nisi dao nikad ništa, sirotinja em potiče iz istih takvih, da kažemo, porodica em rađa novu sirotinju, dok se u ovom drugom slučaju radi o starim, uglednim porodicama koje su živele u blagostanju, a koje su sada ostale bez svojih hranilaca. Srbija je ranih devedesetih davala dnevnice rezervistima i dobrovoljcima, oslobađala ih dosadne obaveze plaćanja struje, e, danas priznaje da ima izvesne obaveze prema sinovima koji su se u ratu malo zaneli, pa možda donekle i pogazili koju konvenciju ili božiju zapovest.
Naš najpoznatiji dobrovoljac (hrvatsko ratište, bosansko, Međunarodni sud u Hagu) otpočeo je štrajk glađu, neki mu se tamo funkcioner ruga, vojvoda navodno jede i ne vidi se na njemu da štrajkuje glađu, e, moj prijatelju, ti i ne znaš koliko je zatočenik jeo u Batajnici i u Beogradu – to što pokusa u blagovaoni i u kantinti za njega je štrajk glađu. Zašto pominjem ovog velikana? Zato što je uvek bio preduzimljiv, nasuprot precenjenoj i prežaljenoj (odviše žaljenoj) sirotinji koja se uvek prepuštala, koja i kad gladuje, gladuje bez ikakve ideje i bez ikakvog cilja.
Uvek smo orni da ispitamo poreklo nečije imovine, dok se za poreklo nečijeg siromaštva i nečije propasti nikad ne zainteresujemo: kako si ti, prijatelju, uspeo da se toliko srozaš u ovoj blagorodnoj klimi i u zemlji sa ovoliko prirodnih bogatstava? Uspeh, pak, nikome ne praštamo, prenebregavamo da i bogati plaču, da strepe ne samo za ono što su zaradili i na šta su platili porez nego često i za goli život, zaboravili smo kako se Bogoljub K. presekao kad je shvatio da mu nišan snajpera šara po brkovima, kad je ono napustio domovinu i proveo skoro dva dana u dijaspori! Prežalili smo otete milione maraka koje su biznismeni otkinuli od usta i dali ih otmičarima, dok je sirotinja negde plandovala uz flašu piva i duvan.
Jesam za narodne kujne, ali hraneći posrnule članove zajednice država im povlađuje, umesto da ih malo trgne iz njihove letargije; osim toga, danas se za siromaha izdaje i ko treba i ko ne treba, a zašto, zato što u narodnim kujnama nema trijaže: zašto se mušterijama ne izmere visina i težina? Imaš sto sedamdeset santimetara, dođi na vagu, a, devedest tri kilograma, nema ručka, navrati za dve nedelje, vi, majko, imate trideset četiri kile, izvolite repete, vas dvojica, ovamo na alkotest, dva koma dva promila, sikter iz kujne, vi, gospodine, vi što kašljete kao magarac, izvrnite džepove, aha, dve kutije marlbora, napustite lokal…
Ispostavilo bi se, prvo, da polovina gostiju narodnih kujni i nisu totalni siromasi, drugo, prema onima koji to zaista jesu treba ispoljiti još manje sućuti nego prema ovima koji se samo izdaju za propalice, tuberane i kojekakve škartove!
Smišljene kao pomoć onima koji oskudevaju, takozvane narodne kujne na svoj način podstrekavaju znatan deo stanovništva da ne preduzima ništa, da bude netalentovan, baksuzan, poročan i sklon svakojakom poboljevanju.
Posle petog oktobra osetio sam se izmanipulisanim kao moj otac posle Drugog svetskog rata, otišao je u partizane kao rodoljub, ispostavilo se da je bio učesnik socijalističke revolucije; tako sam se ja, u okviru doduše svog posla, protivio Slobinoj tiraniji, a ispalo je da sam sve vreme želeo kapitalizam i da sam se uključio u buržoasku revoluciju, da, DOS se zaista postavio kako neko ko je dobio plebiscitarnu podršku da nas smesta prevede u ljuti kapitalizam (privatizacija+pauperizacija=kapitalizam).
Mic po mic, međutim, i sâm sam zavoleo taj nelicemerni sistem u kome za posrnule nema ni mesta ni milosti, pa bila to preduzeća, staleži ili nekvalitetni pojedinci! U početku mi je, kažem, bilo krivo, više što nisam bio izričito pitan jesam li i ja za, intimno sam naginjao feudalizmu kao poretku koji se za Srbiju pokazao kao najzgodniji, ali ko ima srca da zaustavi progres?
Ja ne.
