Eh, kako brzo prolazi slava zemaljska: jedva da je prošlo malo više od pola godine kad je ono Srbija bila baršunasti regionalni hegemon i evropsko-globalni hit po visokoj vakcinisanosti protiv korona-pošasti: imalo se vakcina na biranje, a građani željni okončanja ovog beskrajnog pandemijskog tutumraka strpljivo su čekali u dugačkim redovima da zavrnu rukav. Jeste, doduše, već tad su se pojavili i oni što „bocu primaju na Sokocu“, ali mnogima se činilo da su oni samo tragikomični zaostatak polumračne prošlosti. I ne samo da su domaći građani probijali rekorde vakcinisanosti, nego su u vakcinalni turizam u Srbiju hrlili naši jugoslovenski susedi i rođaci iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, a neke poznate i (ne)kontroverzne ličnosti iz Hrvatske od svog su pelcovanja ovde napravile ceo performans – ili su im ga napravili ljubomornici i šovinisti, što odavde, što odande.
Jedva da je, kažem, prošlo pola godine od tog davnog vremena, jedva naslutljivog u izmaglici sećanja. Evo kako je tada, u Vremenu od 22. aprila ove godine, naš ljubljanski kolumnista Goran Vojnović opisao paradoks trenutka: „‘Evo, već pripremamo ruke za vakcinu ako je dočekamo! Slovenija i Hrvatska će sigurno to obaviti ranije, što se možda pokaže kao pravi, suštinski smisao i vrednost članstva u EU.’ Ovo je, između ostalog, pisalo u mejlu koji mi je dvadesetog novembra prošle godine poslao Teofil. Rekao bih da on u životu nije napisao tekst koji je tako brzo tako loše ostario. A napisao je samo ono što sam mislio i ja, a vjerujem i mnogi drugi…“ Sledio je Goranov lament, sasvim razumljiv iz tadašnjeg trenutka, nad tim što on i njegovi, usred „Evrope“, ne mogu da dođu na red za vakcinu, još prilično deficitarnu, a u zaturenoj i siromašnoj Srbiji pod bizarnom sociopatskom autokratijom je ima i za izvoz. Što bi valjda imalo značiti da će se Srbija ranije i lakše iščupati iz koronskog „Dana mrmota“.
I onda se desilo – šta? Zapravo, ništa. Ništa se nije desilo, i u tome i jeste problem. Iako i dalje ima vakcina za sve, vakcinacija u Srbiji je stala, i jedva da se pomera sa tih nekih četrdeset i kusur odsto, što je daleko od dovoljnog za bilo šta ozbiljno i trajno. S druge strane, Evropska unija je prevazišla (tragikomično i duboko kompromitujuće) početno nesnalaženje i birokratsko tumaranje bespućima koronske (neo)zbiljnosti, i vrlo brzo, hm, sustigla Srbiju… pa prestigla… pa ostavila daleko za sobom, pa je naposletku stavila na svojevrsnu „crnu listu“ kužnih mesta.
E sad, najkasnije ovde u tekstu moramo da razjasnimo da ovo – kao ni bilo šta drugo što pišem od početka pandemije naovamo – nije tekst ni o koroni, ni o vakcinaciji, nego o… kulturi i društvu, možda bi se najtačnije moglo tako reći.
A bogme nije ni tekst o Evropskoj uniji. Norveška nije u EU, pa je vrlo visoko „procepljena“, kao i bregzitovska Britanija, dok s druge strane, članica EU Bugarska s „bocama“ stoji katastrofalno, a ni Rumunija nije mnogo bolja.
Šta, dakle, ovde imamo? Evropa se, u pogledu (ne)zavrtanja rukava, podelila na zapad i istok i u nešto manjoj meri na sever i jug, sa jezgrom „Mitteleurope“ na sredokraći, u limbu, ni ovamo ni onamo, ali ipak više onamo. Srbija je u toj podeli već do leta dospela tamo gde ju je sve vuklo: mnogo bliže Bugarskoj nego Danskoj. Proletnji vakcinalni tornado bio je srećni nusprodukt jednog voluntarizma, slučajno dobra nuspojava Gospodareve neutažive potrebe za takmičenjem i qrčenjem. I zato je, što bi rekao Goran, brzo ostario. Precizno, onog trenutka kada se vakcinisanjem iscrpeo okvirni postotak populacije Srbije koji je bar u najširem smislu prijemčiviji za argumente i prosvećenost nego za sujeverice – ne samo u medicini, nego u svemu.
Šta nam sve ovo govori? Pogledajmo jesenju vakcinalnu mapu Evrope i ono što ćemo videti, uz neznatna odstupanja i anomalije, neka je vrsta političko-kulturne mape dubinskih razlika: što su pojedina društva u najširem smislu reči liberalnija, što je u njima manji uticaj populističkih politika, ksenofobije, trivijalnog desničarenja, crkve, medija koji sistematski uzgajaju idiotizam i neznanje o svetu oko sebe (dobro… recimo da je stara, dobra Engleska tu specifičan slučaj ☺), sumanutih proroka Apokalipse etc, to je i postotak vakcinisanih viši, sve do vrlo blizu 100% u većini skandinavskih zemalja. I naravno, obrnuto: što su društva opterećenija svakovrsnom neprosvećenošću i nekultivisanošću, što su države više otete i uzapćene od autoritarnih, „iliberalnih“ probisveta i pajaca, to je i vakcinisanost niža. Jer, ne radi se tu, u osnovi, o „nepoverenju u vakcine“ i o tome da smo najednom svi virusolozi i imunolozi, nego o oslabljenom, zapravo: neizgrađenom imunitetu društvenog organizma na sve ono što nam ne dâ da izađemo iz gliba na čistinu i na sunce.
Otuda dolazi i ova vapijuća paradoksalnost pozicije Gospodara, njegove velike vezirke Ane B. i ostale ekipe: mogu da zamislim da bi oni iskreno želeli da se svi vakcinišemo, samo ne znaju kako da nas namole/nateraju, ali paradoks je u tome da narod koji bi ubedljivom većinom hteo da se vakciniše u isto vreme nikako ne bi bio narod koji bi za njih takve ikada glasao, niti ih trpeo na svojoj grbači. I zato kanda i oni znaju: bolje (im) je ovako kako je, pa neka ide random, što reče ona baba iz vica. Uostalom, nije li one druge i drugačije od vakcinalno ravnodušne većine sam Gospodar odavno s ironičnim prezirom nazvao Fajzer–elitom?
