Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Narod koji bi ubedljivom većinom hteo da se vakciniše u isto vreme nikako ne bi bio narod koji bi za njih takve ikada glasao
Eh, kako brzo prolazi slava zemaljska: jedva da je prošlo malo više od pola godine kad je ono Srbija bila baršunasti regionalni hegemon i evropsko-globalni hit po visokoj vakcinisanosti protiv korona-pošasti: imalo se vakcina na biranje, a građani željni okončanja ovog beskrajnog pandemijskog tutumraka strpljivo su čekali u dugačkim redovima da zavrnu rukav. Jeste, doduše, već tad su se pojavili i oni što „bocu primaju na Sokocu“, ali mnogima se činilo da su oni samo tragikomični zaostatak polumračne prošlosti. I ne samo da su domaći građani probijali rekorde vakcinisanosti, nego su u vakcinalni turizam u Srbiju hrlili naši jugoslovenski susedi i rođaci iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, a neke poznate i (ne)kontroverzne ličnosti iz Hrvatske od svog su pelcovanja ovde napravile ceo performans – ili su im ga napravili ljubomornici i šovinisti, što odavde, što odande.
Jedva da je, kažem, prošlo pola godine od tog davnog vremena, jedva naslutljivog u izmaglici sećanja. Evo kako je tada, u Vremenu od 22. aprila ove godine, naš ljubljanski kolumnista Goran Vojnović opisao paradoks trenutka: „‘Evo, već pripremamo ruke za vakcinu ako je dočekamo! Slovenija i Hrvatska će sigurno to obaviti ranije, što se možda pokaže kao pravi, suštinski smisao i vrednost članstva u EU.’ Ovo je, između ostalog, pisalo u mejlu koji mi je dvadesetog novembra prošle godine poslao Teofil. Rekao bih da on u životu nije napisao tekst koji je tako brzo tako loše ostario. A napisao je samo ono što sam mislio i ja, a vjerujem i mnogi drugi…“ Sledio je Goranov lament, sasvim razumljiv iz tadašnjeg trenutka, nad tim što on i njegovi, usred „Evrope“, ne mogu da dođu na red za vakcinu, još prilično deficitarnu, a u zaturenoj i siromašnoj Srbiji pod bizarnom sociopatskom autokratijom je ima i za izvoz. Što bi valjda imalo značiti da će se Srbija ranije i lakše iščupati iz koronskog „Dana mrmota“.
I onda se desilo – šta? Zapravo, ništa. Ništa se nije desilo, i u tome i jeste problem. Iako i dalje ima vakcina za sve, vakcinacija u Srbiji je stala, i jedva da se pomera sa tih nekih četrdeset i kusur odsto, što je daleko od dovoljnog za bilo šta ozbiljno i trajno. S druge strane, Evropska unija je prevazišla (tragikomično i duboko kompromitujuće) početno nesnalaženje i birokratsko tumaranje bespućima koronske (neo)zbiljnosti, i vrlo brzo, hm, sustigla Srbiju… pa prestigla… pa ostavila daleko za sobom, pa je naposletku stavila na svojevrsnu „crnu listu“ kužnih mesta.
E sad, najkasnije ovde u tekstu moramo da razjasnimo da ovo – kao ni bilo šta drugo što pišem od početka pandemije naovamo – nije tekst ni o koroni, ni o vakcinaciji, nego o… kulturi i društvu, možda bi se najtačnije moglo tako reći.
A bogme nije ni tekst o Evropskoj uniji. Norveška nije u EU, pa je vrlo visoko „procepljena“, kao i bregzitovska Britanija, dok s druge strane, članica EU Bugarska s „bocama“ stoji katastrofalno, a ni Rumunija nije mnogo bolja.
Šta, dakle, ovde imamo? Evropa se, u pogledu (ne)zavrtanja rukava, podelila na zapad i istok i u nešto manjoj meri na sever i jug, sa jezgrom „Mitteleurope“ na sredokraći, u limbu, ni ovamo ni onamo, ali ipak više onamo. Srbija je u toj podeli već do leta dospela tamo gde ju je sve vuklo: mnogo bliže Bugarskoj nego Danskoj. Proletnji vakcinalni tornado bio je srećni nusprodukt jednog voluntarizma, slučajno dobra nuspojava Gospodareve neutažive potrebe za takmičenjem i qrčenjem. I zato je, što bi rekao Goran, brzo ostario. Precizno, onog trenutka kada se vakcinisanjem iscrpeo okvirni postotak populacije Srbije koji je bar u najširem smislu prijemčiviji za argumente i prosvećenost nego za sujeverice – ne samo u medicini, nego u svemu.
Šta nam sve ovo govori? Pogledajmo jesenju vakcinalnu mapu Evrope i ono što ćemo videti, uz neznatna odstupanja i anomalije, neka je vrsta političko-kulturne mape dubinskih razlika: što su pojedina društva u najširem smislu reči liberalnija, što je u njima manji uticaj populističkih politika, ksenofobije, trivijalnog desničarenja, crkve, medija koji sistematski uzgajaju idiotizam i neznanje o svetu oko sebe (dobro… recimo da je stara, dobra Engleska tu specifičan slučaj ☺), sumanutih proroka Apokalipse etc, to je i postotak vakcinisanih viši, sve do vrlo blizu 100% u većini skandinavskih zemalja. I naravno, obrnuto: što su društva opterećenija svakovrsnom neprosvećenošću i nekultivisanošću, što su države više otete i uzapćene od autoritarnih, „iliberalnih“ probisveta i pajaca, to je i vakcinisanost niža. Jer, ne radi se tu, u osnovi, o „nepoverenju u vakcine“ i o tome da smo najednom svi virusolozi i imunolozi, nego o oslabljenom, zapravo: neizgrađenom imunitetu društvenog organizma na sve ono što nam ne dâ da izađemo iz gliba na čistinu i na sunce.
Otuda dolazi i ova vapijuća paradoksalnost pozicije Gospodara, njegove velike vezirke Ane B. i ostale ekipe: mogu da zamislim da bi oni iskreno želeli da se svi vakcinišemo, samo ne znaju kako da nas namole/nateraju, ali paradoks je u tome da narod koji bi ubedljivom većinom hteo da se vakciniše u isto vreme nikako ne bi bio narod koji bi za njih takve ikada glasao, niti ih trpeo na svojoj grbači. I zato kanda i oni znaju: bolje (im) je ovako kako je, pa neka ide random, što reče ona baba iz vica. Uostalom, nije li one druge i drugačije od vakcinalno ravnodušne većine sam Gospodar odavno s ironičnim prezirom nazvao Fajzer–elitom?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve