Po narudžbini Ministarstva pravde liju se rešetke i kavezi u kojima će nevaljaci da nastupe kad počnu suđenja; pohvatane su stotine ucenjivača, ubica, rasvetljene desetine otmica, naručenih ubistava, svaki drugi dan policija stane za vrat nekoj slavnoj ličnosti u liku generala, sudije, estradne zvezde, direktora RTS-a, sve to više nije dovoljno, javnosti je, ako može tako da se kaže, zinula guzica: gde su honorari od tolikih plaćenih ubistava, kamo novac od otmica?! Ako su porodice otetih dale za naše prilike sasvim pristojan otkup, ako gram heroina košta toliko i toliko, gde su pare?!
Više niko nema živaca da raspreda o naopačkoj prirodi onih koji su smaknuća platili niti o onima koji su egzekucije profesionalno i časno obavili; ono nešto sažaljenja za otete i zlostavljane poslovne ljude isto se izdušilo, javnost je osetila ranjivost bogatih i sada na sve strane krvožedno traži novac: hoćemo da se od zemunskog klana i od beretki zapleni sve što su dobili za zločine, ucene i dilovanje droge, a nemamo ništa protiv ni da se žrtve otmica malko pritegnu: jeste, bilo bi nam žao da ste streljani na salašu, ali pošto već niste, zanima nas poreklo vaše ušteđevine, kopka nas jeste li platili porez državi koja doduše isto nije bila neka cvećka?!! Ni tu nije kraj: sa Kipra i iz Švajcarske hoćemo da se vrati naša muka, da se na licitaciji rasprodaju sve Dafinine i Jezdine bunde…
Stanite, braćo, nije sve baš tako prosto!
Svi pamtite koliko su otmičari dobili, a niko da se upita kakve su izdatke imali! Ono što dobiju od unezverenih familija, to im je bruto promet! Zna li javnost koliko para ode samo na praćenje onoga ko je viđen za otmicu? Ko će prebrojati i proknjižiti mobilne telefone, toki-vokije, durbine, koji su najprimitivniji deo otmičarskog pribora! Gde su brza kola, lažne tablice, crne čarape, gde su troškovi kupovine i adaptacije salaša! U štali svečanoj tihoj kao tuga starica majka sinčića kori: „Đurika, sine, kad ćeš majci da kupiš još koji par lisica, lanci su mi, dete, zarđali, a mengele ne znam di sam metla!“ Možda nije baš tako bilo, ali izdaci mafije sigurno su veći nego što naša nezasita javnost i pretpostavlja: da vam oteti ne bi manjkao u trapu za krompir, morate ga hraniti, treba vam kvalitetan selotejp za zapušiti mu usta, ako hrče morate imati čekićar koji će iznad trapa da melje kukuruz, da to sve ne bi bilo sumnjivo treba vam barem osam kokošaka, petao… Ne kažem, dobar deo alata i nije kupljen, i beretkama i zemunskom klanu mora da je iz ratova preostalo nešto oružja i oruđa, može biti da im je pripalo štošta i iz državnih magacina, ali je to oružje trebalo podmazivati, trebalo je kupovati municiju i naći mesto za trening – zar bi inače tolike sačekuše bile izvedene tako čisto i tako lepo? Dalje, u većini slučajeva pucalo se rafalno, i tu džebanu koju su posle danima prebrojavali inspektori i patolozi, i to je neko platio…
Bila zakonita ili ne, i razbojnička delatnost traži ulaganja, kriminalci nisu krali benzin, oni su ga kupovali, bežeći sa lica mesta trošili su 13-14 litara na sto kilometara, to sve izgleda smešno, ali u masi ni to nije zanemarljivo. Pa onda, ili pre svega, jatacima i pomagačima moraš baciti kosku i pre posla i posle posla, samo jedan tužilac mafiju je koštao milion evra! Dobro, nije mu sve isplaćeno, ali sto pedeset hiljada evra mu je dato, puf, drugo, nije lako osnovati novine i održati ih na tržištu, a mafija je na sebe bila preuzela i taj vaspitno-propagandni zadatak. Najviše me nervira upoređivanje navodnih mafijaških cehova sa penzijama! Prvo i prvo, pitanje je da li su baš svakog dana trošili po pedeset hiljada evra na kapućino i kampari, drugo, ako jesu, onda eto i odgovora na dosadno pitanje gde su pare. Lavovski deo propijen, deo otišao na garderobu, kajle, nokije, rolekse… Deo je, ako baš hoćete, otišao i u humantirane svrhe: plaćeni ubica izgubi u kockarnici sto hiljada evra, eto plate svima, od krupijea do babasere. Koliko se devojaka za pratnju osevapilo pružajući preko potrebnu nežnost svim tim danas toliko ozloglašenim personama? Uoči Arkanove svadbe prodat je rekordan broj umetničkih slika sa motivima iz Prvog svetskog rata jer je to rat koji je mladoženja najviše voleo, darodavci su (svi osim jednog koga će Arkan izribati u nazočnosti kustosa!) dali pare kako za same slike tako i za merodavnu (blagovremenu!) procenu jesu li u pitanju originali; usred medenog meseca veštačenje će platiti i sam Arkan, što će reći da i puka pripadnost visokom društvu iziskuje određene troškove koje javnost docnije ne vidi i ne priznaje!
U pomami da se novac od mafije nekako pronađe i vrati državi i društvu (kao da inkrminisani Zemunci nisu društvo!), čaršija prelazi preko jednostavne i dirljive istine da i kriminalci imaju porodice. Po prirodi stvari, plaćene ubice su mlađi ljudi, svako od njih ima majku, otac se propio, rano umro, majka bedinovala tu i tamo, i ona ubrzo počela da pije, ali majka je majka, pa makar i rodila takvog huligana i skota kakav je njen sin, e, sinovljeva je najveća želja da ta mučenica preostalu epizodu proživi kao one senjore koje gleda na televiziji… Žestoki momci imaju porod, deo novca od otmica, ubistava i iznuđivanja sigurno je otišao na kupovinu šestara, pernica i drugih gluposti, drugo, ako ste neko i nešto u zemunskom klanu ili u JSO-u, onda ni vaša družica ne može da se odeva kod Jumka, njoj treba kupiti šengensku vizu kako bi se mitarila u Milanu i Parizu. Zašto navodim ovako banalne primere, zato što su kriminalci mahom jedini hranioci porodica, uz časne izuzetke Iboljke i Zarubice gde je kriminal poprimio porodične razmere…
Sve u svemu, ništa od vraćke!
Ono što nisu uložili u proizvodnju i u unapređenje delatnosti, kriminalci su potrošili na sebe i na bližnje, resto su, taka im poetika, pohranili što su mogli dalje od radoznalih i alavih očiju države. Ono što im se našlo u džepovima kad su pali, to će nam se jedino vratiti: u menjačnici CZ-a pritvorenici po zvaničnom kursu, šta ti je pravna država, uredno menjaju evre, švajcarce i dolare da bi u kantini kupili mesni narezak i tako izbegli da dobiju beri-beri.
