Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Tek sa visokokvalifikovanim sledbenicima diplomirani lideri moći će da zablistaju punim sjajem
21. maj 2006.
Vi jedini niste gledali naše slike i snimke iz Turske, narezali smo dva DVD-ja za vas, ali treba jedne večeri to zajedno da gledamo, bilo je fantastično, uostalom videli ste onih petnaestak fotografija koje smo vam poslali preko mobilnog…
Nekada je između ekrana i publike bio jaz koji se doimao nepremostivim i večitim, danas svak može vlastito letovanje, svadbu, rođendan etc. da gleda na istom onom ekranu gde su pet minutra pre toga bili Bekam ili Meg Rajan! Pomama za uspomenama, rad na budućim uspomenama masovan je, dobrovoljan i takoreći neprekidan, ko će toliko gradivo da gleda i koga je briga za snimke sa jedrenja, safarija ili godišnjice braka, a, ti si namćor, zašto da ne ostane uspomena na naš boravak u Veneciji, pa napravili smo mi izbor, od šest kaseta napravili smo dve koje smo iskopirali za kumove i prijatelje, integralni, nemontirani materijal ostaće našim unucima, praunucima… Da se niste i tu preračunali, braćo? Stvarnost je ionako preopširna i neizrecivo zamorna, samo fale njeni fragmenti koje ste vi aranžirali, čije to treba da budu uspomene i ko je dužan da vodi računa o toj arhivi?!
Znam ljude koji nisu ubili nijedan jedini e-mail koji su poslali ili dobili, narezuju to na zasebne diskove za slučaj kakve havarije na kompjuteru, kafanski muzičari u posebne sveske upisuju svako ubogo mesto na kojem su nastupili, beleže sa kim su svirali, kolika je bila pogodba a koliki bakšiš, sad su valjda i oni svoju evidentičarsku maniju preneli u kompjuter, ako smo učili da je neka kultura bila lovačka, neka sakupljačka, ova sada je narezivačka: gde god se okrenem neko narezuje slike, pesme, hvali se koliko je stvari kao MP3 ubacio na jedan disk, nudi da i meni napravi kopiju, nemoj molim te, i nemoj da mi forvarduješ viceve, ubijam sve što nije kao autorski jedinstveni uradak poslato unikatnom meni i nikome više!
23. maj 2006.
Ponovo sam video kako šofer trolejbusa zatvara vrata pred zajapurenim putnikom koji je trčao trideset metara i brodolomnički mahao višem biću da ga sačeka, omaž Pavlu Vujisiću koji dehidriranog Taška neće da pusti zato što na tome mestu nije stanica, ali ovde jeste stanica, vozač može da učini bogougodno delo i da poveća promet kompanije, ne, kad se trkač nevoljni primakne na dva koraka, šofer (koji je i muzički urednik) zatvara vrata i prenapregnuto gleda u semafor koji još čitavih pola minuta ostaje crven kao god i nesuđeni passazhir. U Americi to nijednom nisam video, a tamo je autobus isto gradski (nije dakle tamošnji nezasiti privatnik čekao još jednog putnika kao što su u vreme sankcija naši privatnici na Feriheđiju gnjavili sa polaskom sve dok ne bi napunili kombi), putnik tamo doduše ne bi ni molio da uđe dok vozač čeka zeleno na semaforu, kod nas ima i toga… Ima i da sam u dvadesetčetvorci (koja ide promenjenom trasom) pitao mogu li izać na semaforu tristo metara pre stanice, čovek mi ćutke otvorio, tako znači, ovo možeš da uradiš, protivno propisu, a da pustiš unutra nekoga ko kasa sa nekim zembiljima, to ne možeš, nisam ovo dabome kazao, nije to taj šofer, ali me i jedan i drugi podsećaju da je pravo kod nas moguće samo kao diskreciono.
27. maj 2006.
Radoš Ljušić predložio je da si u hladovini kakvog ustaničkog hrasta izaberemo vožda, Narodna kancelarija namerna je da svake godine iškoluje hiljadu mladih vođa, pa jeste, dosad su nam vođe bile samouke i eto dokle nas je to dovelo! Drugo, savremene predvodnike smo birali ili su nam se naturili, druga će priča biti kad diplomirani, licencirani lideri na naše čelo dođu putem konkursa, dobar dan, ja sam lider, smer finansijski, vašu banku izvućiću iz teškoća i napraviti od nje uzornu zelenašku, pravu krvopijsku udrugu koja će u svoje ralje uhvatiti ne samo one kojima pretiče nego i mnogog siromaha koji nema gotovine ni za belu tehniku a kamoli za auto i kuću. E, sad, bi li već poznati lideri mogli da se doškoluju, da se školuju uz rad ili uz penziju? U večernju školu za lidere upisao se general Aco Tomić kome je kreativno ćutanje sa Koštunicom nostrifikovano kao jedan semestar (dobrotom „Insajdera“ podsećeni smo na epistolu u kojoj se veliča ovo metajezičko prijateljstvo), za kontraobaveštajnim uzorom poveli su se svi kadrovi kojima je već preko glave da kojekavim gigantima rukovode bez odgovarajuće školske spreme. „Hiljadu mladih lidera“ treba dakle preinačiti u „Hiljadu novih lidera“, ovako zaista izgleda kao da su ljudi iznad nekog uzrasta izgubljeni za pedagogiju i samim tim otpisani. Kao na konkursu za najbolju priču iz redova za vize (gde je granica bila mislim 35 godina), ili kad je NUNS odrešio kesu da nagradi najboljeg novinara-istraživača mlađeg od 27. godina (a kod nas istraživanja nema bez stavljanja glave na kocku čemu su dorasli samo očajnici koji u novinarstvu obitavaju trideset godina), ali ako rukovođenje napokon postavljamo na naučnu osnovu, ne možemo ni sledbenike da ostavimo po strani, ovu analfabetsku većinu valja uključiti u kakav god kurs, „Deset hiljada sledbenika bez obzira na uzrast, nacionalnu i versku pripadnost“ – tek sa visokvalifikovanim sledbenicima diplomirani lideri moći će da zablistaju punim sjajem. U početku bi sledbenika dabome bilo više, ali bi njihov odgoj bio brži i samim tim jeftiniji, drugo, istaknuti sledbenici prelazili bi u kastu lidera, čega je bilo i dosad, ali više na amaterskoj razini.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve