Svima nama koji smo parkirali nadomak Bajrakli džamije gradski oci nadoknadiće pretrpljeni bol i materijalnu štetu, nikome šara sa guma neće usfaliti, tako su nam sami rekli, moramo dabogme dokazati da se ispod pepela i zgure kriju brojevi šasija istovetni sa onima u saobraćajnoj knjižici i SUP-u, nakon toga treba da se izjasnimo jesmo li za nova kola, za novčanu protivvtrednost ili nekretninu u vidu građevinskog zemljišta. Komisiji je dosad stiglo nekih sto sedamdeset odštetnih zahteva – požar izgleda beše zahvatio područje šire nego što se činilo na televiziji?! Ili pojedinci pokušavaju da iz gradske kase izvuku novac iako im se u vozilu uveliko istrulelom na placu gnezde guje?!…
Da se držim ja radije onoga što je dobro: da sama gradska uprava nije ponudila obeštećenje nikad ga ne bih tražio! Prvi bih, da sam ja neki inspektor ili načelnik, na pasja kola naružio sebičnjaka koji bi udario u zapomaganje jer mu je spržen auto: „Kako vas nije sramota, gospodine, u plamenu nestaju remek-dela freskoslikarstva, neimarstva, povrtarstva i domaće radinosti, a vi jaučete zbog industrijskog proizvoda štancovanog pre četrnaest tričavih godina!“
Beograd će izgraditi još lepšu i još stariju džamiju, za to ne brinem, moje je da se, ako pravna država već priznaje da sam lično oštećen u najnovijoj istoriji, pošteno prisetim svega što sam imao u kolima: tri para skija, bicikl, navigacija, da, mislim da sam imao i navigaciju, laptop, to sigurno, onda Tomosovu četvorku, gitaru (ručni rad?), kofer se doduše pokazao kao neotporan na plamen, za njega ništa ne tražim, kompaniji Samsonajt neka je na čast…
Pa opet, kad se sve sabere, više volim što je sve potpuno izgorelo nego da sam na zgarištu našao parče hard-diska, zvonce sa bicikla, čivije od gitare, pa jeste, požar ili treba odmah lokalizovati ili ono što je upaljeno treba prepustiti pročišćujućem plamenu: da su vatrogasci došli čim se pojavio prvi dimni signal besplatno bi mi bili oprali stakla, pošto nije tako ispalo, nego je džamija gorela i gorela, drago mi je što sam umesto kola našao gomilu pepela: čovek se srodi sa glupom mašinom, i steglo bi me u grlu da sam svoja kola video spljeskana na otpadu, kremacija je mnogo dostojanstvenija.
Milošević, na primer, ne bi obeštetio nikog, dok bi džamiju lizao plamen oko nje bi bili pozabadani znaci da je parkiranje zabranjeno, platili bismo kazne za to, potom taksu za odnošenje šuta iz užeg centra, a odležali bismo i po koji mesec što smo nepropisno parkiranim vozilima omeli članove vatrogasnih društava da se približe bogomolji i preduprede požar.
I revolucionarna vlast je sa nama vozačima najradije opštila preko pauka, nakon ove paljevine nam se prvi put nasmešila, to mi je melem dok pešačim i nanovo učim kojim trasama jezde autobusi i trolejbusi… Možda gradski oci i nemaju toliko u vidu nas čije su šklopocije izgorele sa džamijom, možda nam obeštećenje nude da bi što više naglasili i prenaglasili odgovornost ministra policije koji, setivši se možda i vlastitih mladalačkih nestašluka, nije imao srca da navijače zadrži podalje od džamije? Ako u gradskoj vladi ima što se kaže elemenata starog režima, ako smo kolateralni dobitnici u večnom sukobu demokrata sa Domaćinskim blokom (u daljem tekstu: DB), šta možemo!
Upoznao sam se sa većinom obeskoljenih, mada, kažem, stalno stižu i novi, svi su u kolima imali dosta vrednih stvari, od nepromočivih presvlaka do najmodernijih klima-uređaja i svi su, kao i ja, imali potpuno nove gume.
Niko nije sačuvao račun, ali među džentlmenima se ne pokazuju karte niti priznanice iz auto-šopa! Dobićemo svi gume kakve smo imali, Good Year, Micheline, srećan put!
&
Nadam se da me hepiend sa kolima neće učiniti neosetljivim na muke koje su zbog eskalacije nasilja na Kosovu snašle moje sunarodnike: kako li se na prve rđave vesti osetio A. Vučić? Veleislednik u skupšinskome odboru provodio je najsrećnije dane u karijeri, born to judge, imao sam utisak da bi tim poslom mogao da se bavi do penzije, kud baš sada ovo da se zakuva, mora da je jeknulo njegovo radikalsko srce, sa etničkim čišćenjem na Kosovu podudarilo se i čišćenje u RTS-u, Crkvenjakov će izgleda u Zvečku, gde će biti desna ruka Komrakovu koji sa starim portirom bratski deli poluoljuštenu hoklicu, jedino sjedalo predviđeno za tu radnu jedinicu; obezglavljeni kanali državne televizije stisnuli su se kao tri praseta, danima puštahu isti program poručujući nam tako ujedinjeni da samo sloga Srbina spasava… Onih koji su, što bi Balašević rekao, zaustavljeni u koraku ima još: general Perišić taman krenuo u borbu protiv nezakonja (na viteza od Mostara se, sad kad ovaj više nema imunitet, navrzao vojni tužilac koji izgleda ne postoji!), legalistička generalova ofanziva ode u drugi plan zbog Kosova, članovi SPO-a samo što nisu bili prionuli na izgradnju Muzeja Draže Mihailovića, kad dole poče to što poče, daj Čiču opet na listu čekanja…
Da je sreće, đačke ekskurzije dolazile bi sa Kosova da posete Dražin muzej, da je još veće sreće, istovetan muzej bio bi izgrađen i na Svetoj zemlji (poput Gračanice u Čikagu!), ali, ovako je kako je.
Čiča-miča i gotova priča.
