Narodna banka Jugoslavije možda će biti poprište devalvacije (možda i drugih neželjenih monetarnih pojava), ali nipošto neće biti mesto na kojem će neko biti seksualno uznemiravan i zlostavljan. Ako seksualnog harasmenta i bude, on će kao svojevremeno sankcije biti ničim izazvan, shodno tome potpuno nepravedan i za svaku osudu. Službenice Narodne banke biće odevene čednije nego pitomice nekog sjemeništa, a ako uprkos njihovoj tetkinski neprovokativnoj garderobi neko od šefova ili kolega nasrne na njih, biće prijavljen najpre ženi, pa organima uprave banke, potom novinarima i najposle sudu.
Zaista, dosta je bilo odevanja po preporukama modnih časopisa, butika i robnih kuća, radiš u banci, i to narodnoj, radiš u SDK, e, odevaćeš se po modi koja je za tvoje dobro, za dobro banke i nacionalne valute, a ko želi da bude uznemiravan, zlostavljan pa možda i pozleđen, ko bi da skonča kao žrtva zločina iz strasti, eno mu butici sa erotskim rubljem, parfimerije sa razbludnim mirisima, radnje sa korbačima, lisicama i slično.
Član 21. Izmene pravilnika o radnim odnosima bavi se garderobom zaposlenih u Narodnoj banci i Službi društvenog knjigovodstva, muškarci i žene ravnopravni su utoliko što poslovodstvo i za jedne i za druge detaljno propisuje šta će imati da nose ako žele da dočekaju penziju radeći u ovim uglednim ustanovama; zaspolenima u SDK Izmena je davana na potpis, dočim je onima koji rade u Narodnoj banci kodeks o suknjama, dekolteima i hulahopkama stavljen na znanje – okačen je na tablu, tako da svaki emplyee može da proveri je li na dužnost došao kao državni nameštenik ili kao kaćiperka, koketa ili transvestit.
Evo Pravila za žene [čl. 21C]: „Obavezni su: suknja, sako, cipele ili sandale. Nije dozvoljeno nositi patike, klompe, nanule i previše otvorene sandale.“ (Kad bi doktorkama i medicinskim sestrama kogod zabranio da nose klompe, izbio bi štrajk, epidemija, pomor; kod nas je medicinska nega nemoguća, nezamisliva bez te erotske obuće: sećam se svojih bolničkih dana – osim što izazivaju stravičnu buku, klompe umeju da budu i te kako provokativne. Ništa, bilo pa prošlo, idemo dalje): „Sako može biti zamenjen košuljom, džemperom na raskopčavanje i slično“ [zašto sad pa to?! čemu ovaj raskopčaj-momo-jelek paragraf služi? džemper bi mogao da ima „V“ izrez koji bi se završavao u visini štitne žlezde, da se ja pitam], bitno je da gornji deo ne bude neukusno uzak ili kratak, dekoltiran i slično. „Obratiti pažnju na slaganje boja i vrste materijala. – Optimalna dužina suknje je 10 cm iznad kolena, a inače može da bude i duža, ali ne i kraća. Izbegavati odeću koja se oblikuje strogo uz telo. Dozvoljene su haljine sa pristojnom dužinom, dekolteom, da iste nisu providne i pribijene uz telo. Dozvoljene su pantalone klasičnog kroja i standradnih boja.“ Ovde imamo rimu, ali je zanimljivo ono sa haljinama, prvi put imamo nešto što što potiče iz DOS-a a ne treba da bude transparentno – haljina bankarske službenice. Ta ne sme da se providi, ne sme da se mnogo pripija, pribija i privija uz telo, ali ne sme da se providi ni suknja, ni kecelja kafe kuvarice. Suknja koja je deset santimetara iznad kolena popriličan je minić, ali da su i tu bili puritanski nastrojeni, modni kreatori izazvali bi bunt ne samo sekretarica nego i poslovnih partnera: suknja iz Pravilnika jeste suknja kakvu na sekretarici zamišlja i filmski gledalac, i prosečan komitent banke, i svako ko po službenoj dužnosti odlazi u SDK.
Pravilnik o izmenama u odevanju i obuvanju tiče se sviju zaposlenih bez obzira na njihov pol, bračno stanje, uzrast i veroispovest. Član 21A je jasan: „Zaposleni koji obavljaju poslove i zadatke u Narodnoj banci Jugoslavije a koji ne dobijaju službenu odeću i obuću, čiji poslovi mogu i ne moraju biti sa poslovnim partnerima dužni su da se pridržavaju određenih standrada u načinu i stilu odevanja.“
Ne radi se, dakle, o utisku koji zaposleni u Banci treba da ostave na poslovne partnere, nego, ja bih rekao pre svega, o tome kakva će čuvstva probuditi kod onih sa kojima u istome ofisu zarađuju koricu hleba. Zakonodavac nije hteo ni muškarce da mimoiđe, za njihovo dobro i za njihovu bezbednost ponudio je menu u kojem ovi treba da nađu sebe. Evo odeljka o radništvu i činovništvu muškoga pola:“Obavezni su odelo (sako, pantalone), košulja, kravata i cipele.“ [Pa jeste, blagajnik koji bi imao sako, košulju i kravatu ne bi uznemiravao one koji ga u svojstvu mušterija gledaju kroza šuber, ali ako bi dole imao samo šorts ili bokserice mogao da dekoncentriše pa možda i da izazove šeficu koja ga gleda iz ugla nedostupnog komitentima banke.] „Sve mora biti čisto i ispeglano.“ E, ovo nije politički korektno! U odeljku o ženskom odevnom ćudoređu ne pominje se da bilo koji deo odeće mora biti čist ili ispeglan, kod žena se higijena i podrazumeva, kao god i ispeglanost lica i rublja, a muškarcima treba nokte, uši i kragne da pregledaju redar i higijeničar, muškarcima se čistoća izričito propisuje! Možda bi ih trebalo prinuditi da u kragne stavljaju fišbajn, da košulje obavezno štirkaju, a na rukave da stavljaju one crne činovničke štitnike?…
S druge strane, neka ravnoteža možda postoji, muškarci mogu imati sakoe pripijene uz telo, njihove čiste i ispeglane košulje mogu da se provide do mile volje, ali je rukovodstvo požurilo da ih unapred ukori glede kolorita: „Boja. Izbegavati intenzivne boje odela (žuta, crvena, ljubičasta, narandžasta i slično). Najpogodnija su crna, siva, braon i teget odela. Leti su lagodnije svetlije i pastelne boje. – Košulje: preporučljive su jednobojne (sa diskretnim dezenima), izbegavati šarene košulje u boji. – Obratiti pažnju na slaganje vrste materijala i boja.“
Hvalim te bože što nisam referent u SDK, što nisam sekretarica ili član Saveta guvernera: idem da si kupim jedno narandžasto i jedno crveno odelo, ako mi bude toplo u pantalonama moj šnajder sašiće mi kilt, dvadeset pet centimetara iznad kolena, bez onih dosadnih škotskih šara, ima da bude providan, pastelno-bezbojan i nepristojno pripijen – kilt ličnosti.
