Pretprazničko veče

22. novembar

Zove me Marija iz „Stubova kulture“, pet knjiga mi je prodato za nedelju dana, hvala Marija, gracija plena, da donesem još koliko, deset, a?, da ne ureknemo dalji bum?

Od pet stotina primeraka moje knjige (Groblje slonova, buy now!) izdavač je prodao četiri, knjižara na internetu bogme jedan komad, nepoznati počinioci odneli su iz redakcijskog hodnika između sedam i jedanaest primeraka, ja sam prodao pedeset sedam, ali su kupci listom bili moji poznanici. Hoće da nose knjigu na slavu, dosta im je Džonija Vokera koji je kraj sve škodljivosti još i dvostruko skuplji nego moje delo, smislili smo slogan „Čitanje da, droga ne“, u početku sam blistao, ali je poznanika počelo da ponestaje…

U Tenis klubu gde petkom sviram okačio sam uvećanu reklamu iz „Vremena“ i dopisao: „Ovde po fabričkoj ceni možete kupiti remek-delo našeg radnika i našeg druga“, i gle, jedanaest knjiga ode za kratko vreme, avaj, i to su bili ljudi koje ovako ili onako poznajem, a ja volim čitaoce koji me ne znaju i koje ja isto tako ne znam. Sam Bog poslal, rekao sam zato Mariji kad mi je telefonirala da su pravi čitaoci pokupovali sve što sam doneo u najlon kesi.

Bio sam već počeo da se osećam kao Svetosavski hram: svak za mene prilaže koliko može, a ja nikako da budem gotov.

24. novembar

Svih četrdeset devet zvona Svetosavskog hrama na broju su, i sva su propisno izljubljena; građani ih celivahu ne hajući za činjenicu da zvona ne potiču iz domaće livnice (mislim da su zvona iz Austrije), šta ima veze, mi smo ih poručili i platili, naš patrijarh ih je osveštao, zvona su, ako može tako da se kaže primila pravoslavnu veru, i vera njih, stanovništvo je prilazilo i ljubilo se po tri puta sa svakim zvonom.

Što je u redu: ako zvona ne izljubiš dok su u parteru, kako ćeš posle, kad budu okačena i puštena u pogon?

&

Na Božić počinje živa svirka koja trajaće do Sudnjeg dana; tačno u podne, svakoga dana crkvenjak će na zvonima izvoditi Svetosavsku himnu; ta svirka na zvonima nije naš izum, ali mi je žao što će se ponavljati melodija koja mi je draga. „Uskliknimo s ljubavlju“ vrteće se kao „Žaoka“ na telefonskim centralama.

Nadam se da će crkvenjak mic po mic ubacivati i druge stvari, ako već imamo tolika zvona – zašto da ostanemo na jednoj ariji? Četrdeset devet zvona, to je koliko, četiri oktave, možda je „Uskliknimo s ljubavlju“ planirano samo za početak, dok zvonar ne stekne rutinu i samopouzdanje?

Možda će već za sledeći Aranđelovdan na zvonima biti izvedena himna Crvenih beretki? Predsednik Koštunica nagovestio je simbiozu Države i Crkve (pravoslavne), premijer Đinđić mu je taj barjak preoteo nametnuvši se kao otac veronauke, u poslednje vreme on (Đinđić) osniva konzorcijume za konačnu dogradnju najvećeg hrama u Evropi, premijer je taj koji se obreo u Hramu kad su zvona osveštavana i ljubljena, premijer ide na slavu kod beretaka, zar ne? Da. Beretke su pobožne, Specijalna Jedinica ima Slavu, Crkva i Beretke imaju zajedničkog Prijatelja, fali samo jedan talentovaniji specijalac da preradi neku koračnicu, da se u tekst ubaci Sveti Sava i – eto himne koja bi praizvedbu doživela na zvonima.

Crvene beretke su imale dvodnevni svečani defile na autoputu: pod punom ratnom opremom negodovale su zbog nesavršenosti i nedovrhunjenosti našeg pravosudnog sistema, tražile ostavku Dušana Mihajlovića… Mislili smo: sad smo gotovi! Ministar principijelan, platio ekstraprofit i ekstraprofinio se, premijer nepokolebljiv, beretke slavne baš zbog čestog gledanja smrti u oči…

Ispostavilo se da ispod skupocene, smrtonosne opreme kucaju čista pravoslavna srca, specijalci ne da nisu okrutni, nego su ispali odlični hrišćani i pravi domaćini, Mihaijlovića nisu smenili, kao pravi svečari primili su ga za slavsku trpezu, i njega i premijera Đinđića, koji je isto ispao mnogo bolji pravoslavac nego što smo pre petog oktobra mislili. Beretke su ministru policije oprostile što su braća Banovići delivered, premijer je beretkama halalio što su se šepurile po autoputu, što su pretile i što su pogazile jedno osamdeset paragrafa što zakona što Pravila službe.

Četrdeset devet zvona će nam dobro doći kad Hram proradi, naše partije su izuzetno pobožne i sve će hteti da režu kolač u vračarskom hramu: ako ne uradiš to u Hramu, to je kao da si imao kongres izvan Sava centra. Biće tu i gužve oko zakazivanja, samo na Đurđevdan zvonar vračarskog hrama moraće da pozdravi tri stranke, što znači da mora uvežbati tri arije, patrijarh će morati da radi prekovremeno, inače će se neko od svečara osetiti pastorčetom Svete Crkve.

26. novembar

U nadmetanju ko će biti bliži Crkvi, predsednik Koštunica kao da gubi elan, u populizmu je takođe počeo da zaostaje za prem. Đinđićem koji je pravo sa trotineta uskočio u vazda nesigurnu šiklju i veslao kroz poplavljena područja ne bi li nekoj siromašnoj porodici spasao morku ili drugo marvinče nevično plivanju, za Koštunicu je Dan republike prilika da pomiluje nekoga od osuđenih lica i da se pokaže kao ličnost koja tera po svome. Da sam ja na njegovom mestu, pomilovao bih Radeta Markovića, građanina bačenog u tamnicu zbog odavanja tajne. Ta tajna nije ljudski ni odata, ne znamo ni o čemu je bila, ni kome je došapnuta, niti mi nešto trpimo zbog te tajne.

Kako smo samo mogli Miloševića onako brzopleto da otpremimo u Hag!

Da je ovde, u Bačvanskoj, predsednik Koštunica mogao bi da ga pomiluje za 29. novembar: Koštuničina popularnost bi skočila, Slobi bi bila vraćena imovina, pomilovani bi opet imao pravo glasa, i pravo da bude biran, jedino ne bi bilo legalno da se kandiduje za predsednika Jugoslavije.