Srbi su nesumnjivo narod sa epskom tradicijom. Naša istorija se prenosi usmeno, sa svim modifikacijama koje okolnosti nose sa sobom. Vuk Branković je tako izdajnik, Prokleta Jerina urbanistička rospija, a Marko Kraljević umesto vazala postade fridom fajter. Uprkos neslućenom razvoju medija i tehnologije, ta usmena tradicija prepričavanja istorije zadržala se i danas na našim televizijama. Vuk Jeremić je tako izdajnik koji je uveo granicu na Jarinju, niko ne pominje Kumanovski sporazum, ni činjenicu da je aktuelni predsednik bio radikal i ministar u Vladi kod Miloševića, Grdelicu je rušio DOS – obnoć, kao nekakva vila, dok su obdan gradili Zorana, Babić Vazduplohov i Nesmenjivi Drobnjak.
Mi danas nemamo pojma šta rade i govore oni koji kritikuju vlast, ali u sitna crevca čujemo reakcije na njihove klevete. To se zove – Kontravizija. Recimo, Jeremić, Šapić, Lutovac, Boško Obradović, Đilas ili bilo koji Vučićev neistomišljenik već godinama nisu mogli ni da prođu kroz treći plan slučajnog kadra na bilo kojoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Međutim, svakodnevno, satima slušamo o njihovim izjavama i konstruisanim aferama bez sudskog epiloga. To je metanovinarstvo, jer izveštavate detaljno o odjecima i reagovanjima (opet štuca Sloba i njegova TV Bastilja), ali nikada gledaoce ne informišete o povodu. Kontravizija, na Studiju B se svesno igra tom činjenicom, naročito u anketama gde se pokazuje kako građani koji ne podržavaju Vučića nemaju pojma o faktima. Ukratko, ako ne volite AV, vi ste retardirana bića koja nemaju pojma o životu. Tačno! „Kontravizija“ upravo dokazuje da gledaoci u Srbiji nemaju objektivne informacije o aktivnostima i stavovima Vučićevih oponenanta. To vam je kao u legendarnim filmovima Saša ili Valter brani Sarajevo, gde se tom Saši ili Valteru, herojima antifašističke ilegale, pripisuju natprirodne moći. Niko ih nikada nije video na televiziji, ali ih svi mediji pljuju i gade narodu. Nedostatak informacija dovodi do kontraefekta, svi su isti – bez identiteta. Gledamo vrhunac propagandne moći aktuelne vlasti, sve rupe su zapušene, do mile volje se koriste vređanje ličnosti, integriteta, porodice, manipulacija je dostigla maksimum.
Slične rezultate daju i ispitivanja sprovedena među studentima o političkoj informisanosti, istraživanja o uzorima i popularnost određenih ličnosti. Dokaz neinformisanosti je činjenica da su svi ispitanici prepoznali pevaljku Maju Berović, a gotovo niko Nelu Kuburović ili Nikolu Pašića. Ne mislim da je u uređenoj državi neophodno da znate ko je aktuelna ministarka pravosuđa, a neprepoznavanje Pašića je slika nastave istorije u srednjim školama.
Vest o ujedinjenju opozicije u nekakav savez u svakoj zemlji bi bila nesporno važna informacija koja zaslužuje prostor i analizu. Međutim, u svim informativnim emisijama fokus izveštavanja je bio na podelama unutar Demokratske stranke. Naravno, cilj nije bio veličanje pluralizma mišljenja u našim partijama, već diskreditacija političkih oponenata.
Ovakva medijska kontrola pratila je i lokalne izbore u Majdanpeku. Tamo su se pojavili svi prvaci aktuelne vlasti, a deo opozicije je odlučio da bojkotuje izbore koji se odvijaju pod nefer uslovima.
Rezultati su pokazali statistički rast rezultata SNS-a sa slavodobitnom objavom. Od opozicije su u lokalni parlament ušle Dveri kao jedina opoziciona stranka koja je učestvovala na izborima (uz DJB i vlaške nacionale stranke, kojima treba odati priznanje za hrabrost). Visoki funkcioner SNS-a gospodin Glišić je pobedu saopštio ispred „Win Win“ prodavnice u Majdanpeku – kakva slučajnost!
Pomislili biste da ipak postoji neki običan život lišen uticaja politike. Recimo, komunalne teme u Beogradu, koje su decenijama osnova „Beogradske hronike“.
Danas postoje dve stvarnosti, ili tačnije dve dijametralno suprotne „Beogradske hronike“. Rada ili Slađa nije pitanje ukusa koja od voditeljki vam se više dopada, već je to pitanje kritičkog pogleda na stvarnost. Ima li u Beogradu problema ili živimo jednu idilu koje nismo dovoljno svesni. Recimo da mesecima gradski funkcioneri rado dolaze isključivo kod Slađe, a kada vas pritera neka muka ili nepravda, onda zovete Radu. Postoje dakle dva potpuno različita Beograda i svaki od njih ima svoju hroniku. Sve je dakle pitanje vizure i poverenja.
Komunalne teme decenijama je pratio i Studio B, ali danas ova televizija ima mnogo važnija posla. U ovom istorijskom trenutku Studio B daje danonoćnu podršku Vučiću i uz Pink i Happy najmaštovitije nam prepričava kako rovari opozicija. A nije da nema opozicije. Šešelj je sa komplet komšilukom bio gost na Studiju B. Pustilo ga. Zna se, dakle, ko se pita za stvari u Srbiji, tu nema dileme. Međutim, u Beogradu je situacija malko drugačija – niko ništa ne pita gradonačelnika, on svečano otvara kućice za vrapce i nije baš siguran šta sve potpisuje. Zato ako vas nešto zanima, pitajte zamenika gradonačelnika, on se u Beogradu pita za sve. Nije dakle glavni onaj što piše da je glavni, već onaj što je stalno na televiziji.
