Dan i Danas: A šta će biti sutra
S dobrim razlogom, verujem, glavna tema ovog broja „Vremena“ posvećena je odnosima u regionu. Ovo što sledi tek je prilog toj temi (vidi str. 12), prilog kome su pečat dala dvojica ključnih ljudi Srbije i Crne Gore, u intervjuima prestoničkim novinama, objavljenim u istom danu, s istom namerom – da objasne svoje pozicije oko očiglednog zahlađenja odnosa nakon crnogorske odluke da uspostave diplomatske odnose sa Prištinom.
Boris Tadić, u intervjuu za podgorički „Dan“, rekao je:
„Niko u Crnoj Gori ne sme da pomisli da smo indiferentni prema pitanju očuvanja vlastitog integriteta u našoj južnoj pokrajini. Nesumnjivo je da je odnos prema Kosovu i Metohiji produbio razlike u zvaničnim politikama Beograda i Podgorice. Priznanje nezavisnosti Kosova od strane Crne Gore i uspostavljanje diplomatskih odnosa, u trenucima koji za Srbiju imaju poseban politički značaj, jednim delom je pokušaj Crne Gore i nekih međunarodnih činilaca da se relativizuje pravni proces koji smo pokrenuli pred Međunarodnim sudom pravde… Srbija mora da stavi do znanja šta je prihvatljivo u našim odnosima, a šta nije.“
Milo Đukanović, u intervjuu za beogradski „Danas“, rekao je:
„Znam da postoje interpretacije u javnosti da Crna Gora povlači određene poteze ili ‘želeći da naudi Srbiji’ ili ‘ne respektujući dovoljno interese i stavove Srbije oko određenih pitanja’. Ni slučajno nije reč o tome. Zaista, ne samo da Srbiju respektujemo kao važnog igrača u regionu do čije nam je stabilnosti stalo već i veoma respektujemo nešto što je istorija i tradicija međudržavnih i međuljudskih odnosa – ne samo između Srbije i Crne Gore nego i međuljudskih odnosa građana i porodica koje su vrlo isprepletane. Ali, ono što je očigledan problem jeste to da deo javnosti u Srbiji još uvek nije spreman da prihvati da je Crna Gora uistinu nezavisna i da vodi svoju politiku u skladu sa svojim procenjenim nacionalnim interesima. Tako da su i teške odluke koje smo donosili – poput odluke o priznanju Kosova – uključivale i vrlo senzibilan odnos prema očekivano negativnom stavu Srbije prema tim pitanjima. Ali, ipak su prevagnule naše procene da to treba uraditi zato što predstavlja uvažavanje političke realnosti koju je nemoguće promeniti. I smatrali smo da je potrebno biti pošten prijatelj i pošten partner Srbiji čak i tad kad je potrebno saopštiti joj i neku neprijatnu realnost. I da je to poštenije i odgovornije nego licemerno podgrejavati nešto što inače smatramo iluzijom.“
Ne bih rekao da su razlike beznačajne: Tadić smatra da je Crna Gora uz podršku određenih međunarodnih faktora pristala da uđe u kolo, u tom kolu da svira i igra kako joj se kaže, da bi bio „relativizovan pravni proces“ do koga je Srbiji izuzetno stalo, zbog vere da je to stepenik koji preko suda u Hagu Srbiju uspinje do obnavljanja pregovora o statusu Kosova, dok Đukanović, pozivajući se na političku realnost, tvrdi da je stav njegove vlade pošteniji nego da je licemerno podgrevala srpske iluzije.
Eto zašto su Mila zvali „Britva“, nego se to nekako zaboravilo, kao što smo iz Tadićevog intervjua saznali da mu je deda oslobađao Skadar, u crnogorskoj vojsci, i za to dobio Obilića medalju.
Dobro, čiji je danas taj Skadar?
Istraživanja: Kilava deca i lenji roditelji
Toliko o odraslima. Reč, dve o deci… Prvo istraživanje o fizičkoj sposobnosti osnovaca u Srbiji, sprovedeno posle pauze od 15 godina, dalo je poražavajuće podatke. Ispostavilo se da su deca, u odnosu na ono vreme, vreme od pre deceniju i po, ali i u odnosu na vršnjake iz EU, deblja i manje fizički sposobna. U Ministarstvu omladine i sporta ključne uzroke za takvo stanje vide u padu kvaliteta nastave fizičkog vaspitanja i nedovoljnom angažovanju roditelja.
Istraživanje je, istina, sprovedeno samo u jednoj opštini, beogradskoj Čukarici, ali ako su tamo u „radničkoj Čukarici“ deca mlitava, kakva li su tek u Starom gradu. Kad sam ja bio mali, na Čukarici su bili najbolji bokseri, dobro se trčalo i dobro se igrao fudbal, a kad bi Čukaričani sišli na Adu Ciganliju, nisu hteli da idu skelom do tadašnjeg ostrva već su Savu preplivavali, ostalim Beograđanima u inat.
Istraživanje je sprovedeno među decom od sedam do 14 godina; telesna masa dečaka povećana je za 14 odsto, a devojčica za 11 odsto u odnosu na istraživanje od pre 15 godina, a fizičke sposobnosti su im umanjene – dečacima za šest, a devojčicama čak za 12 odsto.
Podbacili su u svim klasičnim atletskim disciplinama, osim u „stisku ruke i tapingu, brzini pokreta“, saopštili su istraživači. Čitam na sajtu jedan komentar koji kaže da, eto, ima i neke koristi od kompjuterskih igrica.
Ko će da oslobađa Skadar jednog dana, osim ako to ne bude neka virtuelna igra za koju se dobija virtuelna medalja Obilića? Ne budimo licemerni i recimo da su nam deca kilava.
Vreme: Hiljadu i jedna noć
Za pet nedelja izaći će hiljaditi broj nedeljnika „Vreme“ uprkos onima koji nisu hteli da budu licemerni pa su nam hiljadu puta prorekli da ćemo da propadnemo. Nisu, valjda, hteli da pothranjuju naše iluzije da se može opstati u manje-više neprijateljskom okruženju, ali nekako smo opstali i ispostavilo se da nismo zidali onaj mitski „Skadar na Bojani“ mada je bilo onih što su u potaji noći razgrađivali ono što mi po danu napravimo. Ne mislim na tehničke urednike.
Pamtim dve anegdote. Obe svedoče o umoru, nikako o entuzijazmu koji je ovu redakciju sastavljenu od čudnih i vrlo različitih pojedinaca održao na okupu.
Posle prvog broja, bukvalno pravljenog uz pomoć štapa i kanapa, neko je tadašnjem glavnom uredniku Zoranu Jeličiću predložio da drugi broj odmah bude almanah i to stogodišnjak. Zoran je jedva podigao glavu oborenu ka stolu i rekao: „Ali da bude dvobroj!“
Priča Milan Milošević o sirotoj iz okoline Kragujevca koja se udala u bogatašku kuću, pa posle vršidbe došla da obiđe svoje. A ovi je pitaju: „Požnjeste li?“ „Jesmo“, kaže ona, „nego izgleda da će opet da seju!“
