– Šta vi mislite o predstojećoj hm… manifestaciji slobodne premda ako ćemo iskreno ipak izopačene ljubavi od koje se država ne može nadati preko potrebnom porodu? Da li takvi slučajevi treba da marširaju gradom odmah nakon Svete Liturgije?
– Poznajem lično dve takve osobe, obe su ogorčene ovim što nam zapad nameće i ne pada im na pamet da svoju opredeljenost obznanjuju na ulici, Pronađem na radiju u kolima drugu stanicu:
– Hoćete li sa ženom i decom izići u nedelju da pozdravite one koji su drukčiji od vas?…
– Među mojim prijateljima ima i homoseksualaca, ali oni ne da neće u nedelju da marširaju, nego su kivni na organizatore parade koji su pomodari, nesvesne marionete, ako nisu i plaćeni za to…
– Daj novu stanicu, možda ću naići na muziku… Ma kakvi!
– Juče ste ženom i decom bili u porodičnoj šetnji, hoćete li sutra izići da podržite Paradu takozvanog ponosa?
– Svi moji prijatelji i prijateljice su homoseksualci, ja sam na svakoj slavi i na svakom roštilju manjina i nikad mi ne nabijaju na nos to što sam drukčiji, zato sam rekao da ću biti sa njima, ali niko od njih neće tamo da ide …
– Au, sad ću na novoj stanici nabasati na ovakav dijalog:
– Šta mislite o najnovijem poniženju kroz koje treba da prođu naša država i naš narod, hoćete li ići da uvredite srpsku porodicu i naše pretke čijem pravilno usmerenom libidu treba da zahvalimo što smo rođeni…
– Svi moji poznanici i sve moje komšije su homoseksualci, potičem iz homoseksualne porodice, i moja majka i moj otac otkrili su svoju pravu seksualnu prirodu tek kad sam ja pošao u školu, žive sada svako sa svojim partnerom, ali im na kraj pameti nije da defiluju po Beogradu, znate šta oni kažu: bolje bi bilo da nas država od ove naše devijacije leči nego što joj povlađuje i kvari naraštaje pred kojima je blagodat bračne ljubavi…
&
Parada ponosa i Parada besa omeli su i odgodili arheološka iskopavanja čiji je sveti cilj pronalazak Dražinog groba, seksualno pravoverna mladež poslala je u Urgentni centar i na kućnu negu jedan policijski puk, oskrnavila sedišta partija, Javni servis… Ogorčen što je ceo dan odvojen od pijuka, mapa, viska i humki koje dosad nisu dale željeni rezultat, državni sekretar Homen rekao je da će i odgovor države nasilnicima biti jeziv. Na šta su se u politički korektnom umu Slobodana Antonića u isti mah uključili crvena lampica, zvučni alarm i vibracija, jedini način da se isključe i da se bezbednosni sistem resetuje beše pisanje eseja: „Ne budem li o ovome piso a za Srpsku političku miso misliće se da sam veslo siso!…“ Kao profesor BU, kao prvosveštenik portala iz čijih će srpskih dubina stići stotine izraza divljenja, izliva blagodarnosti i bezrezervne odanosti Homenu je očitao vakelu, usput raskrinkao Borisa Tadića te načinio portret visoke gošće iz prekomorske zemlje („ajkulasto dobrohotne oči i kurjasti osmeh“):
I tako se Homen, nekadašnji ‘Otporaš’ koji je i sam kršio zakone, u Drugom dnevniku RTS uspravio, naduo i postao Drakon lično – Zakonodavac koji preti da će da seče ruku za ukradenu jabuku i kopa oko za pogled na devojačko koleno.
Inače nas je ovih dana Tomo Zorić već naplašio zatvorskim kaznama od 8 godina ako se samo usudimo da makar urokljivo škiljnemo na nekog od učesnika ‘Parade ponosa’.
Ukradene jabuke, iskopane oči, pogledana kolena i urokljivo škiljnjucanje tek su zagrevanje za obračun sa vazalom nad vazalima, ako se tako može reći:
Ova vlast je, do Tadićeve kapitulacije pred Eštonkom, verovala da ipak upravlja državom. Tom kapitulacijom, međutim, Srbija je od države postala vazalna teritorija. Ali, Tadić i drugovi ipak su mogli da se teše pomišlju da oni tom teritorijom upravljaju kao njeni legitimni vladari. Juče je, međutim, kroz veselkastu „žurku“ desetak blaziranih krugodvojkaša i njihovih „evropskih prijatelja„, dok je napolju, zbog njih, jedno drugom razbijalo glave na hiljade policajaca iz unutrašnjosti i mladića iz predgrađa, nestao i poslednji ostatak te legitimnosti. Tadić i društvo postali su nasilnici, koji nasuprot volji naroda upravljaju ovom zemljom. Oni su juče sasvim prestali da budu odgovorni nama i počeli sasvim da odgovaraju nekom drugom. A to je možda i bio drugi cilj cele predstave.
Prvi je, naravno, bio taj da se Srbija simbolički potčini. Da, posle laganog svikavanja na otrgnuće Kosova, Srbija mora da uradi ono što joj je najodvratnije. I uopšte nije važno da li je ta odvratnost racionalna ili ne. Važno je da „dominator“ od svog „roba“ traži potpunu poslušnost, potpuno pokoravanje. Rob mora, kao znak apsolutne poniznosti, svom dominatoru da uradi upravo ono najodvratnije. Zato je Srbiji – u kojoj zakon jasno kaže da se neće dozvoliti javna manifestacija koja vređa javni moral ili preti da izazove incidente – i dat zadatak da mora da upriliči „paradu ponosa„. Taj zadatak joj je dat baš zato što joj je moralno odvratan, baš zato što treba da izazove nerede i baš zato što treba da padne krv.
Na ovom se mestu analitičar sažalio na predsednika: „Ali, Tadićev je problem što čitavu tu igru nije shvatio.“
To će šefu države ako jednog lepog dana bude imao fer suđenje biti olakšavajuća okolnost: na sajtu stotine ljudi kliču univerzitetskom profesoru koji nasuprot naivnom srednjoškolskom profesoru prozire igru – bravo profesore, hvala vam što postojite, ostanite tako britki i kad nas čitalaca bude crna zemlja krila, živite i razmišljajte zbog novih naraštaja kojih će biti uinat ajkulskim očima i kurjastom osmehu.
