Bilo je to jedno od onih naizgled običnih, no zapravo teških – pola pretećih, pola obećavajućih – letnjih nedeljnih večeri kada Nešto Veliko visi u vazduhu, ne znaš ni šta bi to moglo biti ni kada i kako će da grune, ali će sigurno da se dogodi, evo sad, još malo; napolju grmi, seva, vreme se menja (bar tamo gde je mene zateklo), a u širem centru Beograda, tamo u zoni Takovska-Aberdareva, generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić sa najbližim saradnicima domaćinski dočekuje novog predsednika Srbije, pokazuje mu zgradu i kabinet, a potom ga prepušta Gordani Suši za dugometražni postinauguralni intervju.
Boris Tadić ulazi i raskomoćiva se, priča započinje u relativno opuštenom tonu, i taman kad pomisliš da ćeš ono Nešto Veliko što meteopatski predosećaš ipak morati da potražiš negde drugde, Predsednik u jednom momentu upozorava da ima nešto važno da obznani, baš ovde, na nacionalnoj televiziji, da svi znaju. Naravno, napetost vrtoglavo raste, Goca Suša u studiju i ja pred malim ekranom hvatamo se ledenoznojavim rukama za stolične rukohvate zlu ne trebalo, nekoliko šminkerki i sekretarica u offu se onesvešćuje, cela Nacija zadržava dah s mešavinom pliće nade i dublje strepnje šta li će joj to Predsednik reći na svom prvom pravom državničkom TV-obraćanju, i to tek što se vratio iz prestonice zlog Novog Svetskog Poretka. U glavi mi bubnjaju svi Đuričićevi bubnjari džumle, fanfare se oglašavaju kao pred nekakvu sekularnu Blagovest… Nakon, čini mi se, nekoliko eona dramske tišine, Tadić skrhano, ali dostojanstveno, da se ne primeti, saopštava naciji da smo „izgubili rat“. Uf. Krizni trenutak. Nacija, zapanjena, preneražena, iznad svega iznenadjena & uvredjena, na trenutak je na rubu da izgubi svest; shvativši da je možda ipak otišao predaleko, novi predsednik Srbije brzometno domeće „izgubili smo medijski rat“, još tamo negde od početka devedesetih. Hu, dobro je. Nacija othukuje s olakšanjem, svet je ponovo u svom ležištu, nije se dogodilo ništa strašno, eno Tadića, evo nas, rat Turcima, bilo kojim… Intervju piči dalje svojim tokom, Suša, ja i vaskoliki srpski narod i svi pošteni građani Srbije puštamo stolične rukohvate, a i napolju kao da se nešto razvedrava…
Tako je to otprilike bilo u nedelju uveče u mojoj blago literarizovanoj interpretaciji, a sad ‘ajmo malo ozbiljno. Još tamo negde od davne, ama u traumatičnom sećanju sjebanih miliona sasvim živahne ‘iljadu devetsto devedeset i prve pa sve do današnjih dana, jedna od Dežurnih Floskula po kojima si nepogrešivo mogao da prepoznaš onoga ko je ležerno prešao liniju razuma i obreo se s one „druge strane“, legavši na rudu miloševićevskog (šešeljevskog, karadžićevskog etc.) agitpropa – te posledično i relativizacije ili baršunastog opravdavanja Zločina – bilo je to sveprisutno sterilno mantranje o tome kako su jadni Srblji, naivni u svojoj hroničnoj neprepredenosti i nespremnosti na zvrčke i kerefeke svojih podlih dušmana, „izgubili medijski rat“ pa ih zato ostatak sveta vidi kao glavne negativce u krvavom postjugoslovenskom kermesu. Hm, nota bene, ovde već upadamo u ozbiljnu terminološku klopketinu; nisu, naime, Srbi „kao takvi“ u pitanju, nego ono Zlikovačko Udruženje kojem se sada sudi u mrskom imperijalističkom Hagu, ona političko-udbaško-policijsko-(para)vojno-mafijaška bratija koja je vodila ekspanzionističke ratove i etnočistačke ekspedicije u ime tobožnjeg „nacionalnog interesa“. Krivica je na njihovoj strani, a moralna odgovornost, bogme, i na adresama svih onih „običnih ljudi“ koji su ih u tome podržavali, kroz glasove na izborima ili nekako drugačije.
No, povrnimo se osnovnoj niti priče. Setićete se, verujem, onodobnih žučnih rasprava sa bližnjima i nepoznatima na temu sumanutog „ratnog projekta“ iz prve polovine devedesetih; šta god biste rekli, to bi se odbijalo o Berlinski Zid granitnog, instinktivno samoodbrambenog/samoobmambenog uverenja druge strane da to „nije baš tako“, i da je u pitanju „medijski rat“ koji se vodi protiv „naših“, a koji oni gube, jer ne umeju – u svojoj „seljački“ prekomernoj čestitosti – da Belom Svetu prikažu svoju istinu… I mogao se neko do mile volje busati u rutava prsa da je „protiv Miloševića“ (jer ovaj, „stara komunjara“, loše i traljavo vodi „borbu za nacionalnu stvar“), da ne ljubi „primitivnog“ Šešelja, da je načelno protiv rata i ubijanja jer to nije lepo, da je od najmanjih nogu za „mir u svetu i bratsku ljubav među narodima“… Sve bi to bućnulo u mutnu vodurinu Savršene Mentalne i Moralne Propasti onog sekunda kada bi se nabiflana floskuletina o „medijskom ratu“ koji da su siroti „Srbi“ (a zapravo… rekoh već ko) nesrećno ili nespretno izgubili prišunjala za astal zapenjenih diskutanata. Pametan bi čovek (najkasnije) na toj tački pokupio pinkle i – poražen, dakako – bez ijedne dodatne reči otišao u neku Mišju Rupu, da očajava. Ništa bolje tj. korisnije od toga valjda i nije mogao da uradi, ne u okruženju jedne Mentalne Epidemije kakva je tada besnela, a koja se potom povlačila užasno sporo i nećkavo, da se do kraja ne povuče ni dan-danas, naprotiv, vidimo da zabrinjavajućih, upravo uvredljivih Recidiva ima koliko hoćeš, čak i na samom vrhu države, kod onog koji se na republikanski presto popeo i zato što su za njega glasali valjda ama baš svi ljudi u ovoj duboko nesrećnoj zemlji koji su onomad zbog takvih malignih frazetina onoliko očajavali. E, sada su baš oni od svog izabranika dobili pljusketinu u lice u vidu jeftinog povlađivanja centralnom malograđanskom fantazmu o Devedesetima, u vidu nehajnog povampirenja jednog od najodvratnijih Opštih Mesta jednog kriptoubilačkog iliti potuljeno zločinobranećeg, „revizionističkog“ diskursa, lukavo stvorenog za brzopotezno, ručno propiranje savesti. Možda je sve to samo uzgredna brljotina čoveka koji tek treba da shvati gde se obreo; u protivnom, njegovim će autentičnim portretom brzo postati ona sjajna Coraxova karikatura na kojoj mlađani Boris ulazi u Predsedništvo veselo se drmusajući u kolu sa Tata Ljubomirom, Dobricom Ćosićem, Radošem Ljušićem i ostalim Velikanima Srpskih Devedesetih, istaknutim surferima jedne apokalipse koji su ga kanda i naučili ovoj frazetini na nekom od svojih kućnih časova iz drvenog jezika. A jezik je sve, jezik nas portretiše, i jezik nas „izdaje“ tako što nam „nedužno“ dopušta da njime i kroza nj pokažemo ko smo!
