Nije trebalo da me vučete za jezik, ali kad već jeste – ko vam je kriv! Dakle, još jednom: forumi, blogovi, komentari… Tek da vidimo gde smo tačno s tom stvari, kakvo nam je prolazno vreme.
Videh na sajtu NSPM da je Antonić Slobodan, sav presrećan i trijumfalan, na „dušmanskom“ sajtu E-novina otkrio nekoliko uistinu rasnih i kristalno čistih grumenova fašistoidnog „govora mržnje“ u najčistijem mogućem stanju, a koje su ispod jednog inače korektnog autorskog teksta ekskrementirali čitaoci-komentatori. Što redakciju, dakako, ne abolira: taj-tamo-neko ko anonimno brabonja ima elementarno ljudsko pravo da bude degenerik, ali ti nemaš pravo da njegova bolesna iživljavanja učiniš javnim! Odgovornost je, u tom smislu, uvek na konkretnom profesionalcu – nikada na anonimnom amateru. Kako god, to što sam video ja video je i D. Ž. Žare, pa je i time obogatio svoj prošlonedeljni uvodnik. A onda se, naročito u memljivim prestoničkim kuloarima, razvila tipična čaršijska rasprava: ko tu koga, čime, kome i zašto… Bah, mene tu zanima nešto drugo, ono što je u ovoj i sličnim pričama jedino važno, a na šta se obraća najmanje pažnje.
Elem, šta je to na šta Slobodan Antonić ukazuje? To je „govor mržnje“. Odlično. Slažem se da „govor mržnje“ treba žigosati, i da mu u medijima koji iole drže do sebe nije mesto. Slažem se i s tim da ono što je naveo sa sajta E-novina apsolutno odgovara svakoj razumnoj definiciji „govora mržnje“ (što mu se ne događa baš uvek – naime, ponekad svaku banalnu ličnu uvredu ili giliptersku psovku tako naziva, što je naprosto mixing of grandmothers & frogs). Dakle, Antonić S. je dočekao da, eto, bar jednom u nadgornjavanju sa svojim ideološkim arhineprijateljima bude sasvim u pravu, pa još da ih pobije njihovim sopstvenim oružjem. Čestitam. I treba da se veseli, ionako mu se to neće ponovo dogoditi. Međutim, njegova je „pobeda“ trivijalna i bedna, jer je sasvim nenačelna, sasvim besprincipijelna. Zašto? Zato što Antonića, reklo bi se po onome šta i kako radi, odavno već ne zanima ama baš ništa osim besomučnih „ideoloških ratova“ sa famoznom „drugom Srbijom“ – u kojoj, avaj, nije da nema ne mnogo manje napornih i ponad svega plitkih anti–Antonića – i u ime tog ratovanja odavno je žrtvovao svaku moguću produbljeniju raspravu o bilo čemu. Kako to izgleda glede konkretne mrežno-forumaško-komentatorske tematike? U svojim se pokušajima analize diskursa „druge Srbije“ i njenih medija Antonić malo-malo pa upušta u ekstenzivno citiranje bljuvotina i budalaština sa kojekakvih „građansko-liberalnih“ foruma i blogova, tretirajući ih s barem podjednakom ozbiljnošću kao i prave, autorske tekstove ljudi s imenom i prezimenom, pa i nekakvom javnom težinom. Ovakvo nivelisanje Nečega i Ničega u startu je groteskno. Sve što se time može postići, i to u najboljem slučaju, jeste dokazivanje da i na user friendly marginama „evrounijatskih“ medija ima svakakvog treša, kao i u onim drugim. Ima, pa šta? Da i oni služe kao deponija za trenutno samozalečenje kojekakvih frustrata? Služe, i šta ćemo sad? Isuviše je to skroman cilj da bi se time vredelo baviti. Antonić, dakle, može sasvim lako dokazati da se kojekakva anonimna (ergo, nepotpisana) žgadija na njemu najstrašnije iživljava po bespućima interneta. To, međutim, mogu (glede mene mi) da dokažem i ja. Proguglujte me, pa pogledajte: lele, čega sve tu nema, čak i poziva na ubistvo jednim dražesnim snajperom! Ali, šta to dokazuje? Ne ono na šta cilja Antonić u svom žalosnom „uta ta“ politikantstvu, nego nešto mnogo važnije, opštije, načelnije: nije problem sa internet-đubretom koje nas zasipa i zagađuje u levičarima i desničarima, nacionalistima i mondijalistima, liberalima i konzrervativcima etc., koji sad treba doveka jedni drugima da mere nivo đubreta po sajtu, a đubre će za to vreme berićetno da raste, dok nas sve ne podavi: ne, problem je u mediju samom. Ne kaže se džaba da „prilika čini lopova“: olako legitimizovanje intervenisanja u javni prostor iz lagodne zavetrine anonimnosti jeste i otac i majka ove invazije Ništavila. „Interaktivni“ internet tehnički je omogućio tu strahovladu anonimnog đubreta, a ona u osnovi podjednako pogađa svakoga ko se javno bavi politički osetljivim i emotivno senzibilizujućim pitanjima, i to sa bilo koje tačke svetonazornog spektra. No, svaka je tehnika, pa tako i ova, dobar sluga, ali zao gospodar… Drugim rečima, taj se problem nikada neće rešiti ovako parcijalno: ja likujem kad ti emituješ đubre, ti likuješ kad ga ja emitujem… Lek je samo jedan: uspostavljanje standarda. Uspostavljanje minimuma ispod kojeg se ne ide, ni po koju cenu. Moj predlog će na sve oguglalima možda zazvučati radikalno, a samo je razuman, i baš ništa više od toga: dakle, niko ko drži do sebe više neće puštati nikakve nepotpisane komentare – pri čemu autentičnost potpisa IMENOM I PREZIMENOM mora biti razumno dokaziva – na svoj sajt. Anonimno mišljenje, anonimni stav – to naprosto ne postoji. Da bi mislio nešto o nečemu ili nekome, moraš i ti biti neko. U protivnom, gunđaj i čantraj po svojoj sobi, ko te j… I to treba da važi i za NSPM i za E-novine, i za „Vreme“ i za NIN, i za B92 i za RTS, i za „Politiku“ i za „Danas“, i za LDP i za DSS… Ko god ne bi pristao na ovakav džentl(vu)menski dogovor, rekao bi o sebi, svojim namerama i kredibilitetu sve što treba znati.
Evo, shvatite ovo kao moj predlog za razmišljanje, ali i za akciju. Poziv važi za sve, bili oni štampani mediji sa veb sajtovima, elektronski mediji ili izvorno veb portali, i zastupali oni ama baš kakvu god političku ili svetonazornu orijentaciju. Pravila javne komunikacije i njena etika relativno su stabilna stvar i ne mogu se radikalno menjati sa svakom tehničkom novotarijom. Uostalom, to što je neko izumio vatreno oružje nije ubijanje ljudi učinilo legitimnijim – samo ga je učinilo lakšim, izvedivijim. No, ubistvo je i dalje u etičkom smislu gnusna stvar, a u pravnom krivično delo. Dakle?
