Prošle nedelje je podignuta optužnica protiv Zorana Marjanovića za ubistvo supruge Jelene. Ovaj zločin je u Srbiji dobio neverovatne medijske razmere prvenstveno zahvaljujući nekrofilnom pisanju tabloida, koji su nekoliko puta iznova manipulisali senzacionalistički izveštavajući o svakom detalju istrage i zločina.
Televizije Pink, Happy, a delimično i Prva, smišljeno su preuzele ovaj model i eksploatisale ga rušeći sve profesionalne standarde, a sve u želji da se privuče pažnja gledalaca. Policijska istraga bila je toliko „bušna“ da je omogućila neprekidno curenje i prodaju informacija i morbidnih detalja. Na dan podizanja optužnice, „Večernje novosti“ su počele da prodaju knjigu sa izveštajima obdukcije i svim detaljima istrage. Knjigu identičnog sadržaja najavio je i novinar Pinka Mladen Mijatović, a tog vikenda se detaljnim prikazom pohvalio još jedan domaći tabloid. „Informer“ je čak objavio fotografije leša i krvave odeće. Da crno bude još crnje, primetio sam da su među autorima jedne od knjiga uglavnom dame.
Svuda u svetu, zločini ove vrste privlače pažnju, ali je svako objavljivanje informacija u medijima skopčano sa mogućim tužbama, pa se ozbiljno vaga između tiraža, zarade i eventualne sudske kazne. Takođe, iluzija je da kupovina informacija od policije predstavlja istraživačko novinarstvo, jer bi pravo pitanje (umesto slika leša) bilo, u stvari, da li je policija preduzela sve potrebne mere, da li je u istrazi bilo svesnih ili nesvesnih propusta i konačno, pitanje svih pitanja – kako to informacije iz policije cure tim intenzitetom. U zemlji gde testove za osmake, na maloj maturi čuva Žandarmerija, helikopteri, psi ili BIA, svi detalji policijske istrage, izjave sa saslušanja i rezultati poligrafa se već sutradan pojavljuju u medijima. To je, ipak, pitanje za nadležno ministarstvo.
Sledeći medijski događaj nedelje na televiziji svakako je bila poseta Aleksandra Vučića Hrvatskoj. Najviše pažnje i uzavrelih strasti mogli ste videti na televiziji Pink u emisiji Predraga Sarape. On je postavio lični rekord u maratonskoj emisiji sa analitičarima i ekspertima (nije mi uvek poznata oblast) koja se od jutrenja protegla do večernjih sati. Dok je Vučić grizao usnu, gledao u daljinu, držao smiren ton i pokazao gandijevsko strpljenje, na Pinku smo proživeli devedesete iznova u uzavreloj atmosferi kojoj je prosto nedostajao skandal, sukob ili bar nekakav eksces. Razum je pobegao kroz prozor, a uključenja, izjave sagovornika i reporteri su govorili sasvim drugačije. Da ste, ne daj bože, toliko neinformisani da ste slučajno uključili TV Pink, pomislili biste da smo iznenada zaratili sa Hrvatima, a u toku je bila svojevrsna mirovna misija.
Posebno je zanimljiva neka vrsta svečane obaveze koju su dali Vučić i Kolinda, a ona se tiče svojevrsnog perioda medijskog zatišja, 100 dana tišine tokom kojih bi se nosioci državnih funkcija uzdržali od komentarisanja komšija sa one strane tarabe. Na svečanoj večeri je Vučić, kroz šalu apostrofirao baš ministra Vulina, jer njegovi emotivni nastupi najviše pogađaju komšije. Znate onu scenu kada se udaje Zone Zamfirsko, a svadljive tetke sa obe strane moraju da napuste pregovore oko braka i miraza. Da li će Vulin izdržati 100 dana ili će početi u medijima da razgovara sam sa sobom, to je možda odlična tema za kladionice u Srbiji. Zato je valjda na Pinku onako zapenio Sarapa sa gostima baš na radikalsku slavu Tri jerarha. Shvatio sam to kao poslednju turu u kafani pred fajront kad se ekipa našika i pravi haos. Kad se vrati Vučić, počeće medijski embargo na prozivanje Hrvata.
U svakom slučaju, dobro je kada se razgovara i treba Vučiću priznati da je pokazao neverovatnu dozu tolerancije i strpljenja, samo bih veoma voleo da iste te osobine prikaže i na domaćem terenu. Ako je proklamovani cilj njegove posete mirnija budućnost i bolji odnosi sa komšijama, zar ne bi to isto ili još bolje mogao da poželi na unutrašnjem planu unutar srpske političke scene. Lepo je biti fin u gostima, ali je pravi test ozbiljnosti nečijih manira –ponašanje u sopstvenoj kući.
Tako su lokalni izbori u Beogradu, Boru i Aranđelovcu dospeli u drugi plan, jer se prvi put desilo da su međunarodni odnosi u medijima prevagnuli nad komunalnim temama. Narod je mogao da vidi kako Predsednik brine o građanima Lapljeg Sela ili Vrginmosta, dok je kampanja u Beogradu u sigurnim rukama Žike Seljaka, Aje Jung ili Ace Lukasa.
Smrt Nebojše Glogovca je takođe imala elemente medijskog fajronta. Prvo je čovek ležeći na onkologiji morao da skida sa vrata novinare iz tabloida. Posle je jedan portal objavio kako je Ljubiša Samardžić izjavljivao saučešće porodici preminulog Glogovca. Sve televizije su imale potrebu da puštaju filmove sa Glogovcem, a mene je taj iznenadni interes dodatno zaboleo. Ne mora odmah isto veče taj nekrofilni filmski maraton, rasporedite to na mesece i godine koji su pred nama. Sada bi možda onih 100 dana tišine sa njegovom slikom bilo najprikladnije, jer samo je on mogao da odigra Dražu Mihajlovića, Hamleta i hrvatskog transvestita ultradesničara i da mu potpuno verujemo.
Samo par dana tišine pred fajront.
