Mislim da je nužno da krenemo s malim, dajdžestiranim izvodom iz poslednjih stotinak godina burne, ali zato dosadne istorije Srbije i okoline – najpre su se, posle bezbrojnih vekova ropstva i mraka, slobodna južnoslovenska plemena udružila u zajedničku državu, megjutoa, bilo je nešto trulo u njoj, a kako nije bila Danska, nije mogla duže da opstane tako trula, nego su je brzo kao pitu razvukli uvozni fašisti i domaći kvislinzi; srećom, bio je tu neki Tito koji je okupio odlučne i zajebane borce sklone slobodi, pa su oterali bandu (prethodno neutralisavši šumara) i iznova formirali Jugoslaviju, ovaj put na zdravijim temeljima, prozvanim AVNOJ-evski. U toj su se Jugoslaviji rodili, među ostalima, i Ratko Mladić, Zoran Đinđić, Aleksandar Vučić i pisac ovih redova, a najverovatnije i njihov čitalac ili čitateljka. I valjala je ta Jugoslavija svima osim onima koji su sami bili nevaljali, ali nisu protiv nje imali šanse, sve dok je najedared ipak nisu stekli; šta stekli – iskoristili. Onaj Mladić, do tada skudoumni pukovničić JNA, prašinar nasukan u nekoj makedonskoj zabiti, povukodlačio je i načinio svakakva čuda i pokore, ali ne bi on to ni učinio, ni mogao da učini, a ne bi kanda ni poželeo da učini da prethodno nije postavljen politički okvir za tako nešto, a u tom je uramljivanju neki faktorčić bio i tadašnji junoša Vučić, koji je Mladića silno voleo i uvažavao, i tako sve do svoje sredovečnosti – nema ni desetak godina kako se skinuo s tog opijata, ili bar tako tvrdi. Zoran Đinđić, pak, oličavao je onu drugu stranu, mada je – protivno svojoj pameti – umeo da koketira s njom, što mu i sada neki zlobnici izvlače iz prašnjavih arhiva, i neka ih, bio misliti šta priča. Kako god, propalo je u dimu i sramoti to što su radili takvi kao Mladić i osmišljavali onakvi kao Vučić, pa je Srbijom zavladalo ono što je oličavao Đinđić, ali ne zadugo, jer Đinđića sledbenici Tamne strane ubiše, a Vučiću – bezbeli ni Mladiću – za to baš i nije bilo jako mrsko čuti. Koju godinu kasnije, Đinđiću su u počast oni njegovi bili namenili jedan veliki novobeogradski bulevar, ali je Vučić jošte bio jako protiv, držeći da je to mesto rezervisano za heroja Mladića, kako mu tepaše. Još koju godinu kasnije, Mladić dospe u zatvor, a Vučić se presaldumi i zajaha vlast. A sada je, evo, Mladića osudilo na doživotnu, ali Vučić o tome nema šta da kaže (dočim svi njegovi, gle, imaju, i jako su iznenađeni i uvređeni), ali bi zato Đinđiću rado da podigne spomenik, a evo je našao i crnoruk… pardon, crnotravce koji će mu u tome stručno pomoći (ne zbog njega, sačuvajbože, no zbog Đinđića, mada nema dokaza da bi ovome besmrtna duša patila bez takvog spomen-znamena).
I ovi dani pokazuju da Srbija ne zna šta da radi sa vlastitom neprevladanom istorijom, štaviše, da to danas zna još manje nego što je znala pre deset ili petnaest godina. Evo, da je Mladića osudilo 2002. ili 2007, manje bi okolo bilo javne histerije i prenemaganja, i ne bi makar „državne“ novine kao „Večernje novosti“ izgledale kao propagandni letak u kojem jedan osuđeni ratni zločinac deluje kao kombinacija Nikole Tesle i Mahatme Gandija, s prstohvatom Novaka Đokovića iz šampionske faze, pre nego što je počeo da zoba semenke i grli drveće. Nema tu mesta bilo kakvom čuđenju ni ibrećenju, sve je sasvim logično – zašto u zemlji kojom iznova vladaju Mladićevi ratni jarani ne bi bilo sveopšte tugovanke nad njegovom sudbom, i sveopšteg neljudskog cinizma nad sudbinom njegovih žrtava? Koje, dakako nipošto nisu samo Mladićeve, ne zato što bi bile „svesrpske“ (moje nisu, hvala lepo), nego zato što su i njihove, tih što su s njim i takvima tikve sadili, jer su praznih tikava krenuli u štetu i nepočin.
Tako je jedna zapuštena „kultura sećanja“ napravila pun krug i vratila se na početnu tačku, kao dokaz da je moguće da jedno društvo ama baš ništa ne nauči iz vlastite i tuđe istorije, kao da je sve vreme gakalo u pačijoj školi, od srede do petka, pa iznova, i tako jedno dvadeset godina, probudivši se u novembru 2017. s pameću iz 1994, a ta je pamet potfitiljila pola Balkana, pa zatvorila uši da ne čuje eksploziju, ne kapirajući da će i sama biti raznesena. E, zato ni Mladić ne može da dobije odgovarajuće mesto u toj sumračnoj istoriji, nego ga na silu trpaju u pozitivce, spirajući ljudsku krv više sa svojih nego sa njegovih ruku. A zato ne znaju ni šta će s tim Đinđićem, nego udaraju nasumično i ofrlje, i kad bi da ga unize i kad bi da ga, kao, slave. Pa još optužuju one njegove da nisu umeli, dok su bili Neko, da se oduže svom predsedniku, pa sad oni moraju da ispravljaju njihov propust. Ajd za njih, bolje i pametnije čovek ni ne očekuje, ali šta da pomisliš kad vidiš ko se sve primio na to licemerno zanovetanje zabrađenih seoskih strina koje povazdan zagledaju kakav je kojem pokojniku familija spomenik podigla? Demokrate su pre preterale u nametljivom slavljenju nego u ignorisanju zaslužnog pokojnika, o čemu svedoči i taj nesrećni bulevar novobeogradski, koji su bespravno uzurpirali od onih koji su ga izgradili i imena koje su mu nadenuli (AVNOJ), o čemu je na ovom mestu vaktile i pisano („Bulevarsko pitanje“, Vreme br. 856, god. 2007). Kamo sreće da su se i Mladić i Đinđić i svi njihovi više držali pouka tog AVNOJ-a, do celog ovog sranja nikada ne bi ni došlo.
