Pravo na ubistvo

Ubica Zorana Đinđića, neka mu pamti ime ko hoće, u zatvoru je sve priznao i navodno rekao da nije pucao za pare nego iz ubeđenja. Nije on, dakle, nikakav profesionalac, ne ubija ljude samo zato što mu je to posao, ili možda ubija ali je u ovom slučaju napravio izuzetak i pucao kao amater, to jest ljubitelj i možda je bio spreman da i sam plati nekome za zadovoljstvo da odstreli premijera.

Gledam u fotografiju tog čoveka, tražeći uzalud na njoj odgovor na pitanje kakvo je to uverenje s kojim je kroz snajper nišanio, zbog kojeg mu ruka nije zadrhtala niti mu se zgrčio prst na obaraču. U šta je verovao? Da je novi Gavrilo Princip i da slavno ulazi u istoriju kao borac za nacionalnu čast i spasilac Srbije? Od čega? Zašto je mislio, on i svi koji su iza njega stajali, da od Đinđića prete takva opasnost i nesreća da će Bog ili istorija razumeti i opravdati to ubistvo?

Koliko je poznato, u vreme njegove vlasti, nikakvi patriotski zaverenici nisu ni pokušali da organizuju atentat na Slobodana Miloševića, a on sam se više puta koristio pravom na ubistvo političkog protivnika. Pri tom je taj vođa odgovoran za najveće poraze i najgoru deceniju u srpskoj istoriji, a Đinđić je samo pokušao da nešto popravi i dovede u red. Pokazao je da ume, da sme, da ne odustaje, bio je neprekidno u pokretu, sve oko njega počinjalo je da raste i sve to ga je osudilo na smrt.

Na to ubistvo Beograd i Srbija reagovali su tako snažno da je to prosto obavezalo vlasti i policiju da deluju najbolje što mogu. Počelo je čišćenje neviđenih razmera, kao da se pokrenuo neki odbrambeni mehanizam zajednice, nad kojim niko nema stvarnu kontrolu i niko ne ume da kaže kada i gde će se sve to zaustaviti. Nešto slično dogodilo se u Italiji osamdesetih, sa čuvenom operacijom „čiste ruke“ koja je sa scene odnela gotovo celu ondašnju, teško korupmiranu političku elitu i omogućila zemlji da diše. Ili barem da predahne dok se ne zapati nova, slična elita.

Neke ribe sigurno će uspeti da pronađu rupe i u ovoj mreži, ali ne bi smelo da bude nikakvih krupnijih previda ili svesnih ustupaka bilo kome. Sudeći po onome što znamo, po držanju policije, po tome ko je sve dopao zatvora, po tome što je otkriven ogroman manjak zatvorskog prostora, reklo bi se da je ova država odjednom mobilisala neke nepoznate rezerve ozbiljnosti i inteligencije. Vidi se da je bilo dogorelo do nokata. I nema sumnje da postoji velika volja da se uspešno položi ovaj popravni ispit iz revolucije.

To znači da će, što se tiče kriminala i celog tog gusarskog koncepta života, Srbija iz ove afere izaći očišćena onoliko koliko je to realno moguće, a to je mnogo više nego što sam se lično nadao. Hoću da kažem da je ovo podvig redak u istoriji i da imamo pravo na trenutak zadovoljstva vitalnošću ove zemlje. Oni koji u ovome učestvuju sad bi morali sebi postaviti najviše ciljeve i težiti tome da uspostave autoritet zakona na način dosad neviđen u Srbiji.

Srbija je, naime, nekako navikla da zakon i slobodu doživljava kao diktaturu i anarhiju. Načelo zakonitosti teži da se pretvori u nasilje i teror a sloboda obično ide bez ikakve odgovornosti i vodi u haos. Sada bi, dakle, trebalo ubedljivo pokazati šta znače zakoni u demokratiji, gde su granice slobode i raditi na razvijanju osećanja za meru, proporciju, sklad, na razvijanju uopšte mirnodopskih osećanja izgubljenih u „ili-ili“ politici.

Operacija protiv organizovanog kriminala izvodi se istovremeno i protiv jedne politike koja se na taj kriminal kladila i koja je kulminirala u „ubistvu iz uverenja“, to jest u veri u ubistvo, dovodeći zločin gotovo do ranga vrhunske religiozne manifestacije. To znači da, osim policijskog, predstoji i samo donekle odeljen politički posao, da se povuče crta unutar jedne opšte konspirativne klime koja je vladala u srpskoj opoziciji i da se na sceni ostave samo oni koji znaju razliku između politike i zločina.

U suštini, tu je stvarno jedino važno kako će proći Koštunica i njegov DSS. Po nekim signalima iz Vlade, konci zavere izgleda vode opasno blizu bivšeg predsednika SRJ, ali verujem i nadam se da će se pokazati da je sve ipak ostalo samo na nekim kontaktima bez stvarne veze i znanja o planiranom zločinu. Nadam se, jer bi inače Srbija ostala bez ikakve opozicije. Ali, naravno, i to bi bilo bolje nego negovati zaverama i zločinima sklonu opoziciju.

I Koštunica i svi njemu naklonjeni reagovali su potpuno neumesno i na ubistvo i na mere vanrednog stanja, ostavljajući utisak da žele da se što brže pređe preko svega, da se Đinđić zaboravi kao mala, neprijatna epizoda i da se ne otvara ozbiljno pitanje prava na političko ubistvo. Štaviše, ispalo je da opozicija smatra kako bi bilo normalno ako bi upravo ona bila glavni korisnik uklanjanja Zorana Đinđića.

Kao da su hteli da kažu da je svakako bilo dobrih razloga da se Đinđić nekako ukloni, a da su oni pokazali dobru volju time što su se uzdržali od pokušaja državnog udara, pa bi sada morali da budu nagrađeni. Kao da ih to ubistvo nije baš sasvim zaprepastilo, šokiralo i zgrozilo kao ostale obične građane. Ili su smatrali da bi delovalo krajnje licemerno ako bi se previše skandalizovali, kad svi znaju koliko im je Đinđić bio prirastao za srce.

Pa, u tome i jeste problem. Ako politički sukob tako lako dobija karakter krvne osvete, onda naravno malo ko veruje da protivnici jedni drugima ne žele smrt. A uz toliku krvožednost demokratija ne ide baš najbolje.