Hteo sam da pišem kako su mi se dve smokve osušile (a ne znam zašto je do toga došlo: jednu sam sadnicu istinabog nepromišljeno doneo iz Igala, prvu zimu je preživela, obmotana slamom i džakom od veštačkog đubriva, ali narednu već nije; druga smokva je rasad iz Farkaždina i trebalo je da makar ona opstane u umerenokontinentalnoj klimi), ali me nemio društveni događaj zove da guknem i ja koju o njemu.
Tražim pomilovanje za Gašića, što mi ne pada teško, jer građanina nisam nikad uživo video, nije mi simpatičan i nije mi pogotovo potreban (držim da nije potreban ni društvenoj zajednici, hoću reći: nije bio potreban kao ministar odbrane; kao građanin naravno da je potreban, kao i svako drugi).
Chto sluchilos’?
Bilo bi okrutno da i ja prepričam šta je ministar kazao, to je promrljao sebi u bradu da zadivi svoju svitu, ali su ga čuli i oni koji bolje da ga nisu čuli, a sve su to snimile i kamere od kojih nema čovek danas ni jedan minut privatnosti. Bilo kako bilo, bedna pošalica raščula se preko svake mere, uvređenim se našao čitav jedan pol i vascela novinarska struka; počinilac se i sam presekao videvši šta je sa desetak sekundi lascivne i osione šaljivosti proizveo, pa se pokajao preko mislim Tvitera, gde je svoj ispad ocrnio kao neoprostiv (tako nekako).
O gr. Gašiću pišem po služb. dužnosti, kao što bi ga branio i advokat, onaj koga država dodeli kad neko dopadne suda, a nije u stanju da plati branioca.
1. Između prestuplenia i nakazania ne postoji pravična razmera
U srcu ovog skandala je uvreda nanesena novinarki koja je moćnika nehotice nadahnula na glupi vic; u drugom krugu uvređenih su sve druge novinarke bez obzira na uzrast, bračno stanje, veroispovest, u trećem krugu su, gle i muški novinari, jer toliko nadmen stav prema jednoj novinarki pokazuje bahatost i prema muškim trudbenicima tiska. U narednom prstenu je dakako javnost: povređen je dobar ukus koji većina građana svojata.
2. Uvredilac je prosečan proizvod mačo–kulture koja u klečanju žene vidi jedino potčinjavanje, poniznost i pokoravanje, a baš u sektoru kojim se ministar blagoizvoleo pozabaviti to ne mora biti tako, i nije tako
Ne sporim da je iz počinioca progovorila arogancija i moć koju mu daje njegov položaj i armija na čijem je dičnom čelu, ali govore iz njega i predrasude, pa usudio bih se reći i izvesna zaostalost: ministar je izdanak sredine koja u ljubavnom ili seksualnom činu ne vidi uzajamnost i dragovoljnost, nego ga poima kao radnju čija je svrha da se zadovolji požuda mužjaka. Klečanje među ljubavnicima ili seksualnim partnerima nije izmišljeno samo za ženu, može isto tako klečati muškarac, i bez obzira ko je na kolenima niko ne mora biti potcenjen, ponižen ili zloupotrebljen.
3. Ne zaslužuje li počinilac priliku da se pokaje, pročisti i da nastavi tamo gde je košmarnog dana zaustavljen umalo ne rekoh u koraku i snu?
Kad je nakon pada vojnog helikoptera tražena ostavka ministra odbrane, predsednik Vlade je prkosno izgovorio istorijske reči „Ne dam Gašića!“ (i zaista, nemamo mi tradiciju da ministar da ostavku ako se u njegovom sektoru dogodi tragedija, a trebalo da je već jednom ustanovimo: i ako nisi lično upetljan u sudar vozova gde izgine silesija putnika, kondukteri i mašinovođe, ako si ministar saobraćaja ti daješ ostavku, jer si na vrtoglavom vršku piramide u tom sistemu, i ako je došlo do havarije, ti si teorijski ili simbolično odgovoran, čak i ako se posle pokaže da je skretničar bio pijan: zato si, dok nije došlo do nesreće, primao ogromnu platu i bio privilegovan, a nisi imao nikakve zasluge što se toliki vozovi nisu sudarili), a sada naprasno daje Gašića. Sebi je predsednik vlade oprostio što je petnaest ili dvadeset godina služio stvari pogrešnoj („Šta je, je li vama žao što sam se ja promenio?!“), a Gašiću ne može da oprosti petnaest sekundi impulsivnog primitivizma.
4. Lakoća kojom se predsednik vlade odriče usluga ministra odbrane zar ne pokazuje da potonji i nije bio neophodan na tom visokom mestu?
Može li se zbog prejake reči (u daljem tekstu: verbalni delikates) zemlja ostaviti bez odbrane? Hoćemo li štiteći bonton ostaviti našu zemlju nezaštićenu, je li ministar odbrane bio profesionalac koji je bdeo nad našom bezbednošću, granicama, rudnim bogatstvom, vazdušnim prostorom itd., ili je naprosto bio član partije i prijatelj onoga ko je pravio vladu?
5. Iako je postojala namera (ili kako rekoh: impuls) da se jedan pol i jedan stalež omalovaži, to po meni nije uopšte uspelo.
Voleo bih da se moja koleginica ne oseća uvređenom, nije trebalo ni da bude uviđavna, zašto bi se sklanjala iz kadra kad snimaju ministra?! (Dok sviram na svadbi fotograf ili kamerman sklanjaju me, guraju me da bi snimili kako kuma igra na stolu, pa snimaj i mene, i ja sam deo ove istine, snimi izbliza ovaj vrat basprima, a veselje imaj u daljini, kao kad je na razglednici u prvom planu velika bugenvila, a u daljini malecni Dubrovnik.)
Baksuzni pojedinac se jednostavno osramotio, što se svakome od nas kad-tad desilo (toga bi trebalo da se spomenu i njegovi bližnji), samo nismo bili snimljeni, nismo bili na državnom stubu srama i nismo izgubili portfelj u slavnoj vladi.
