Ko u Srbiji nikad nije ubijen? Ubijeni su knjaz, kralj, premijer, a onda nam je posle dramske pauze, Vojislav Šešelj, prvak srpskih političkih dramoleta, odgovorio na sopstveno pitanje: još nije ubijen neki predsednik.
Parafrazirao sam njegovo izlaganje sa prvog dana sednice Skupštine Srbije posvećene izboru Siniše Malog, a izgovorenom jutro posle parade policije u Beogradu i još nekim gradovima Srbije, parade koja je trebalo da sugeriše moć bezbednosnih snaga u Srbiji.
Kakve veze ima ministar finansija sa istorijom političkih ubistava u Srbiji, to zna samo Šešelj, ali sam posle shvatio da se on zalaže za širu rekonstrukciju vlade, pominjući, tom prilikom, Zoranu Mihajlović, Zlatibora Lončara, pa i Vanju Udovičića.
Nejasno je i kakve veze bi ovo troje ljudi moglo da ima sa eventualnim ubistvom predsednika, ali to za Šešelja nije nikakva prepreka da tera svoje. Videćemo i zašto.
Grlati branilac velike Srbije koji je granicu odbrane pomerio s pravca Karlobag–Ogulin–Virovitica na beogradsku Birčaninovu ulicu, gde se u Centru za kulturnu dekontaminaciju održava festival „Mirdita, dobar dan“, pravi je „slobodni radikal“. (To su inače nestabilni molekuli, ili joni velike reaktivnosti, koji u organizmu stupaju u hemijske reakcije sa delovima ćelije pri čemu dovode do biohemijskih, strukturnih i funkcionalnih poremećaja.)
Tako ova slobodnoradikalska avet kruži nad društvom u Srbiji i plaši ono malo preostalih koji bi mogli da zavape nad stanjem tog istog društva. On je zvezda jutarnjih programa i večernjih televizijskih seansi, dežurno strašilo napravljeno od polomljene puške, poderane vojničke ćebadi, šatorskih krila i s probušenim šlemom na glavi.
Ali, opasno je potceniti njegovu inteligenciju i rečitost. Svo to njegovo mrsomuđenje oko ubistva ima koren u izjavi Aleksandra Vučića da je stanje bezbednosti u Srbiji takvo da danas niko ne bi mogao da ubije premijera.
Šešelj u skupštinskom izlaganju upozorava da je Vučić ranjiv, da treba da se čuva aviona („mnogo voli da putuje“) i otrova. Za premijera, pardon premijerku, je lako. U njen kabinet, nastavlja skupštinsko izlaganje Šešelj, upadaju američki i, eventualno, britanski ambasador, dovode Zoranu Mihajlović a ovu aktuelnu izbacuju napolje.
Eto, toliko o sigurnosti i bezbednosti, institucijama državne zaštite, pa i stabilnosti cele skalamerije koja zavisi od života svojevremeno najboljeg vojvodinog đaka.
Drugim rečima, badava su pripadnici svih vrsta i rodova policijskih snaga drali čizme na beogradskom asfaltu u paradi koja je bila skrojena po vojnom šablonu, nadletali grad i gurali onaj čamac po uzburkanim vodama centralnogradske fontane. Sigurnost Srbije nije zavisna od institucija već od jednog čoveka.
Tako je Šešelj izrekao i ozbiljnu kritiku na račun stanja u društvu, mada sam skeptičan u oceni da mu je to bila osnovna namera. Ali, toliko se isticao u požrtvovanosti i potenciranju uloge Aleksandra Vučića da sam, s druge strane, siguran da očekuje neku kontrauslugu i to nešto više od medijske sveprisutnosti.
Opoziciona kritika policijske parade je standardna.
„Minula policijska parada je Vučićev rijaliti-šou, kojim je zveckanjem oružjem po asfaltu želeo da impresionira svoje birače, a da one koji su protiv njega uplaši i poruči im – pogledajte kakvu policiju imam“, ocenio je za dnevni list „Danas“ Zoran Živković, nekadašnji savezni ministar policije, a sadašnji lider Nove stranke.
Prema njegovom viđenju, „folk i kič“ parade predstavljaju način vladavine Aleksandra Vučića. Živković ukazuje da su građani u blokiranom Beogradu u nedelju mogli da vide jednu pokaznu vežbu koja se ponavlja već deset godina, a koja prikazuje zaštitu štićene ličnosti, to jest kako će zaštititi Vučića ako, ne daj bože, dođe u nezgodnu situaciju.
Očekuje se da sledeće godine u povorci zaštitara prođe i odeljenje „čašnigirbaša“ a to su oni koji su kušali jelo pre sultana.
