Priznajem da nisam znao ni ko je Nada Šakić, dok nije umrla preduhitrivši nekoliko meseci naš Interpol koji joj je bio za petama, Nadica zapravo nije ni potprašila pete nego je živovala u ponajboljem staračkom domu koji joj je plaćao beli Zagreb grad, Pavelićevoj kćeri vraćen je stan (koji je tata oduzeo Jevrejima), i, zaista, nije dete odgovorno za ponašanje roditelja, drugo, svršenom poslu mane nema, i Ante, i Nada, i Nadin mužić kao direktor Jasenovca učinili su šta su učinili – ali zar se Hrvatska i Srbija ne prepuštaju iznova (ako su ikada i prekidale) slatkom pijetetu, nisu li odveć bolećive i odveć darežljive prema srodnicima i bračnim drugovima osoba – vidimo i sami kakvih?!
Umetnost Radovana Karadžića nije nimalo stradala zbog njegovog ratnog hobija, naoborot! Optuženima za ratni zločin priređujemo svečane ispraćaje, i mi koji smo kao rodoljubi gorko podbacili kupujemo avionske karte porodicama ostavšim bez dičnih hranilaca, nedavno smo u Parohijskome domu Hrama Sv. Save svetosavski prikazali knjigu Milana Lukića, osuđenog kod nas za šesnaestostruko ubistvo muslimana, a kome se u Hagu sudi za ratni zločin, mučenje, progon i ne znam šta sve još: književnik ima izdavača, the publisher nije tajna družina nego parlamentarna stranka, pisac ima pozornicu koju mu daje Sv. matera i – ima publiku. Koju bih ja džumle priveo, svakog bih ljubitelja literature prikopčao na detektor laži:
1. Od koga ste saznali za promociju knjige g. Lukića?
2. Na koliko ste književnih večeri bili u poslednjih deset godina?
3. Koje su od pročitanih knjiga na vas ostavile najjači utisak i zašto?
4. Prepričajte svojim rečima nekoliko najuzbudljivijih delova iz knjiga koje nisu napisali ratni heroji.
5. Znate li da su Norvežani Knutu Hamsunu masovno slali kući knjige koje su kupili i koje su obožavali dok se nije obelodanilo da je simpatisao Hitlera?.
6. Biste li Lukićevo delo uopšte čitali da nije osuđen i optužen za najteže zločine? Šta, smatrate da autobiografije ne bi ni bilo da je heroj na zasluženoj i zlatnoj slobodi, da je odlikovan i da uživa blagodarnost svakog Srbina!?
7. Poznajete li lično nekoga od Lukićevih saradnika čije bi ime, čin i neka akcija koja možda i nije za podičiti se moglo izbiti na videlo?
8. Jeste li sa autorom učestvovali u čišćenju terena i sličnim humanitarnim aktivnostima?
9. Je li vam već preko glave bolećivosti naše države prema sinovima islama, doklen se o pobijenim Srbima ćuti li ćuti?!
10. Biste li došli na predavanje prijatelja Srbije, g. Brejvika?
Pa bih voleo da imam transkripte razgovora članova izdavačkog odbora tj. rukovodilaca SRS:
– Alo, ja sam, kaži dragička!
– Šef završio novi ciklus knjiga?!
– Nije, nažalost, ovog meseca predao je svega dva toma, ali je Lukićeva knjiga spremna za štampu…
– Kad pre, bravo, bravo! Jesi li je pročitao?!
– Iskren da budem…
– Ti kao Mujo iz predratnog Višegrada: ćuj ćito, odo, ha, ha, ha…
– Smej se ti, ali zaista znamo čoveka…
– Tako je! Reci mi ko te je tužio i reći ću ti koliki si rodoljub…
– Ako je negde i prekardašio, što tek treba da se dokaže, znamo sa kakvim je prečistim pobudama, nesebično u to ušao…
– Kako beše naslov?…
– „Ispovest haškog sužnja Milana Lukića“.
– Super! „Sužanj“ baš podseća na turski zulum…
– Naslov je smislio šef… U užem izboru bio je „Lelek sebra Lukiću Milana“, ali zvuči samosažaljivo iako je u desetercu…
– Hoćemo da se pritajimo do Sajma knjiga ili?…
– Već je zakazana promocija…
– U Domu armije?!
– Ha, ha, ha, pa mi više i nemamo armiju, drugo, u knjizi se iskreno poriče, literarnim sredstvima se osporava i ratni i bilo kakav zločin, lomili smo se između Mašinskog ili Pravnog, ali će biti u Svetosavskom hramu…
– Ekstra! Mladi najviše veruju vojsci i crkvi, pa ako vojske više nema, crkva je tu..
Kako li je stvar utanačena sa starešinom Paroh. doma? Pomaže Bog, Bog vam pomogao, zovemo iz Srpske radikalne stranke, objavili smo knjigu o Srbinu koji nevin robuje u Hagu, Otadžbinska uprava smatra da za promociju nema mesta prikladnijeg od hrama Gospodnjeg, naravno braćo, naravno braćo, sam Bog poslal…
Voleo bih da vidim konkurs gde Hadžić dobija sinekuru u Novom Sadu, da vidim karticu njegovog dolaženja na posao i odlaženja u kafić, NIS ljubomorno kao svetu poslovnu tajnu čuva stotinu saveta kojima je slavni prognanik iz Slavonije opravdao platu od osamsto evra, rado bih preslušao razgovor gradonačelnika Bandića sa upravnicom staračkog doma: čuli ste za tu odrešitu staricu, Nadu Šakić, uz muža je bila i u dobru i u zlu, pri čemu je u ratu naravski bilo više ovog drugog, vratila nam se iz Argentine da bude blizu mesta za koje je vezuju nezaboravne uspomene, suprug joj nažalost nije među živima… A upravnik-ca će: kad je tako nećemo joj ni naplatiti boravak!
Pa kako Jadranka Kosor pred ogledalom, kontrolišući je li svaka vlas kose na koti za to predviđenoj, uvežbava budući spontani pozdrav Gotovini i Markaču, hvala ti, Tadiću, što si nas, posve dakako bespravno i nepristojno, odgovarao od slavljenja „Oluje“, da nije bilo tvog zadiranja u srž naše slave, uh, ovo da ne zaboravim, možda ne bih, griješna mi duša, ponaosob ni pozdravila heroje, ah, vidjela sam nedavno moju sliku sa tim napuhanim ljepotanom ruskog imena, onako prosjedi i kratko ošišani izgledamo kao brat i sestra, samo je njemu razdjeljak na lijevoj, meni na desnoj strani.
