Da vam kojim čudom to danas ponude, da li biste uložili pare u Jugoskandik ili Dafiment banku? Otprilike sličnu dilemu imaju mali (ali i veliki) investitori u svetu pred mogućnošću da svoj novac ulože u neku veb kompaniju. Ko je malo duže u igri, dobro se seća kako je to bilo početkom dvehiljadite, kada je čuveni „internet balon“ pukao raspršujući snove o lagodnoj budućnosti onima koji su svoje životne ušteđevine ulagali u internet.
Sada, međutim, poznavaoci novih tehnologija i finansija govore da je došlo vreme da se u tu oblast ponovo ozbiljno ulaže. Oprez nije na odmet, naravno, mada se čini da je glad za akcijama neutaživa, te iako je vrednost kompanije Gugl na berzi dramatično precenjena (možda čak i dvadeset puta!) svi se opet tuku da kupe delić. Ali, šta se krije iza toga?
Najpre, u poslednje vreme primetno je da su oglašivači sve ozbiljnije prisutni na internetu, to jest da se na mreži ponovo vrte velike pare. Objašnjenje je, tvrde, krajnje jednostavno. Početkom ovog veka (milenijuma itd.) internet veze bile su još uvek veoma spore, broj korisnika je bio zadovoljavajući ali su se oni mahom kačili telefonskim modemima sa skromnim brzinama (iz današnje perspektive). Brojne internet kompanije nudile su najrazličitije sadržaje, ali je transport tih sadržaja kroz mrežu bio prespor a izrada skupa, te je logično da se investicije nisu isplaćivale. Danas je, kažu, sve drugačije. Internet velike brzine u većini zapadnih zemalja postao je standard (a polako to postaje i u Srbijici). A to znači da se kroz žicu da prometati svašta, pre svega televizijski program. E, na tom terenu se već svi bolje snalaze.
Odmah je nastao i novi izraz „digitejment“ od digital entertainment, odnosno digizabava. Ovo se ogleda, pre svega, u omogućavanju korisnicima da sa svog kompjutera veoma aktivno učestvuju u događajima koje prate, a najsvežiji primeri su Lajv8 koncert i lansiranje šatla Diskaveri. U prvom slučaju održavan je veliki broj koncerata istovremeno, a internet gledaoci imali su priliku da sami odlučuju koliko će dugo gledati određeni nastup umesto da se prepuste odluci usplahirenog TV režisera. Kod Diskaverija je bilo još atraktivnije jer je pred lansiranje, okolo šatla, pa i na nekim nemogućim mestima postavljen veći broj kamera kojima je bilo moguće pristupiti putem interneta. Nakon lansiranja ljubiteljima realiti programa omogućeno je da pomoću unutrašnjih kamera prate šta u kom trenutku radi posada.
Sve gore navedeno postojalo je kao ideja i dobra namera, pa čak i u pokušaju, i pre pet godina, samo je to tada bilo tehnički teško pristupačno.
Pristupačnost je druga bitna reč u ovoj priči. Internet infrastruktura donosi lep, ali ograničen profit. Onaj koji vam omogućuje pristup može računati na stabilan prihod, ali brke će omastiti oni koji ponude najbolji internet sadržaj garniran reklamama. Ako neko sumnja da je reč o pumpanju novog internet balona, neka pažljivije prouči ponašanje Ruperta Mardoka, vlasnika Korporacije Njuz (Foks, Skaj i svašta još), koji je ogroman novac ovih dana preusmerio na svoje novoosnovane internet kompanije. Taj ne duva u napumpan balon.
