Društvene okolnosti: Izbori i koaliciona vlada
Najtiši od ministara srpske vlade, računajući one koji uopšte govore, Mirko Cvetković, resor finansija, bio je barem iskren: „Vladin predlog budžeta nije ekonomski optimalan, ali je optimalan u kontekstu trenutnih društvenih i socijalnih okolnosti.“ Teško mi je da razlikujem društvene od socijalnih okolnosti, ali mi je jasno da je, opet, reč o političkom diktatu oko budžetske politike.
To je još jedna posledica koalicionog karaktera vlade. Kad je mnogo gladnih usta za stranačkim trpezama, logično je da budžet u odnosu na prošlogodišnji bude veći za gotovo 10 odsto, fond za plate finansirane iz budžeta za 16 odsto, budžetski deficit da bude oko 14,8 milijardi dinara i još da ovi što su takav plan budžeta skrojili i dalje, opet iz političkih razloga, tvrde da će inflacija biti onih famoznih šest-koma-nešto odsto, koliko već nije.
U ozbiljnim državama glavna rasprava o politici vodi se preko budžetske politike. U nas mu to dođe kao neka mitska Alajbegova slama, kao nešto tuđe što se ne tiče nas, već se tiče isključivo guvernera Radovana Jelašića, osuđenog na mađarsku poslovičnu kletvu – evo ti ništa i drži ga dobro. Odnosno, od njega se očekuje da zauzda inflaciju koja se već raspojasala i još da podrži vladin budžet, pa kad se ova skalamerija slupa da on bude kriv što nije uvažio „društveno-socijalne“ okolnosti. Položaj guvernera gotovo je neodrživ u takvoj situaciji i mislim da je Jelašić, bez obzira na netom produženi mandat, bliži ostavci nego bilo kakvoj racionalnoj monetarnoj politici u zadatim budžetskim okvirima. Uostalom, na stranici 39. ovog broja „Vremena“ guverner objašnjava poziciju u kojoj se našla centralna novčana vlast i on lično.
Pučka zabava: Vama mleko, nama kajmak
Stranke se u prvom izjašnjavanju kreću u okvirima očekivanog. Svi kukaju kako je budžet preveliki ali jedni misle da je trebalo još dati za vojsku (Srpska radikalna stranka) a na drugom polu su oni koji misle da su zapostavljeni zdravstvo, socijala, obrazovanje… (Liberalno demokratska partija). Kad saslušate njihove primedbe, i bez da ih provlačite kroz budžetski kalkulator, shvatićete da bi budžet bio još veći da neko njih bilo šta o tome pita, te da i oni, sudeći barem po prvim reakcijama, budžet doživljavaju kao pitanje „društveno-socijalnog“ oportuniteta, dakle kao političko pitanje, a ne kao pitanje samoodrživosti sistema. Kao surogat ozbiljnoj budžetskoj raspravi formirana je neka vladina komisija koja bi trebalo da se bavi cenama osnovnih životnih namirnica, što mi liči na običan populistički trik: vi se zabavljajte cenom mleka dok mi pokupimo kajmak.
Što je zemlja razvijenija, cene osnovnih životnih namirnica su niže i to u apsolutnom iznosu, ne samo relativnom, odnosno prema zaradama. Nije teško odgonetnuti zašto je u nas mleko skuplje nego u Nemačkoj, što ovih dana svi potežu kao ključnu temu. Nemačka država sa svojim budžetom ne učestvuje sa oko 32 odsto u bruto nacionalnom dohotku kao što će naša. Proizvodnja je produktivnija i još je subvencionirana. I tek na trećem mestu, pod uticajem konkurencije, trgovačke marže su niže nego u Srbiji.
Ako zbilja želimo da mleko bude jeftinije, onda država mora da bude jeftinija, proizvodnja kvalitetnija a trgovce možemo uvek da streljamo, mada ni posle te egzekucije mleko neće biti jeftinije osim ako ga država ne bude delila na tačkice, samo što će tada biti jeftino ali ga neće biti.
Otuda mi se čini da je, nečijom namerom, rasprava krenula u pogrešnom pravcu i da je u pravu onaj kolega koji je, nedavno, rekao da bi bilo bolje da formiramo neku radnu grupu, komisiju proizvođača, koji bi utvrdili koliko je država kriva za ovu skupoću.
Prost račun: Slaba vlada, visok budžet
Neki ekonomisti primenjuju višu matematiku pa tvrde da je udeo državne potrošnje u bruto nacionalnom proizvodu čak – 51 odsto. Dr Miroslav Prokopijević do takve cifre dolazi sabirajući republički sa vojvođanskim budžetom, te ova dva sa budžetima gradova i opština, plus obavezna izdvajanja za razne fondove. Toliku potrošnju nemaju ni bogate zemlje. U Evropi, možda samo Švedska, država blagostanja, i Belgija, koja se, koliko vidimo, raspada, mada ne zbog budžeta ili ne samo zbog budžeta. Analitičari se slažu da je budžetska politika za 2008. izraz slabe vlade, konceptualno sukobljene iznutra, izložene spoljnim pritiscima, kao što je i rezultat očekivanja od predstojećih izbora, predsedničkih i lokalnih. Tako je i u izbornoj 2007. došlo do enormnog rasta plata u javnom sektoru, a taj rast će biti održavan i u ovoj izbornoj godini.
Tek 2009, ako se sve poluge vlasti učvrste, može se očekivati budžet izbalansiran s realnom snagom privrede, a tada će mleko biti jevtinije i bez vladine komisije, a budžet će ovaj ministar Cvetković ili neki drugi Cvetković više obrazlagati ekonomijom nego spletom društvenih i socijalnih okolnosti.
