Pošta i ja

Daj, kako ne postoji?! Imaš sanduče u Maksima Gorkog, pa malo niže u Mlade Bosne, imaš u Ivana Milutinovića, u Borisa Kidriča… Imam, samo što su to sandučići zalepljeni za zgrade pošte, uđi unutra i predaj pismo, ili ga vlastoručno pusti u sanduče tri koraka pre toga!

Zar nije izumrlo ono, zovimo ga eksterno sanduče smišljeno za nas adresante koji baš volimo da sami zalepimo marku na koverat i da pismo pošaljemo ne hajući ili ne znajući uopšte gde je pošta: sanduče sa besmrtnim žigom PTT-a, metalni kapci koji dozvoljavaju da pismo upadne u mrak, ali niko ne može da ga odonud izvuče, sve dok ne naiđe ovlašćeno lice sa PTT kalauzom i ne isprazni ga: Sve pošiljke puštene do 16h biće otpremljene istog radnog dana! Gledao sam kako pismonoša to radi, dok je radio: pod sanduče koje ima specijalni otvor sa strane podmeće službeni džak kome steže usta kao oni što hvataju i krote zmije, da mu se kakvo ljubavno, poslovno ili preteće pismo ne bi zagubilo! Ali, ča je bilo, tega više ni: sad nosim pismo u poštu i svaki put se setim oglasa iz opusa Z. Stanojevića I: „Ovlašćeni tapetar postavlja tapete u svojoj radnji.“

&

U gradovima izvan našeg jez. područja uvek sam gledao i kakvi su im sandučići za poštu, mnogima i ne priliči deminutiv, jer imaju kubaturu kućice za psa, možda sada, kad ja sve ređe putujem, ta sabirna mesta polako iščezavaju, možda i zato da ne bi bila zloupotrebljena (sećam se kad prvi put nisam sa aerodroma mogao da pošaljem razglednice, napisao sam ih u dva ili tri njujorška parka, ali sam po običaju upao u cajtnot): nema na JFK sandučića jer u njih možeš ubaciti i nešto eksplozivno, pa odšetati elegantno do svojega gejta, ali nešto ne mislim da je kod nas u pitanju strah od terorizma, nego je pismonošama zgodnije da samo raznose pošiljke, čime je zadat udarac suštini pošte, a to je dvosmernost; naše su pismonoše postale senso unico, samo donose pisma i pakete, pa i njih ne puste svaki put u sanduče niti ga donesu na vrata adresata (rima), nego nažvrljaju da primalac nije kod kuće, i ovaj umesto da bude uslužen na kućnom pragu, ili makar u rodnom haustoru, mora da šipči u poštu, a to može čim dešifruje ono što je u polumraku pismonoša na već slavnom i opštepoznatom obrascu nažvrljao: Pošiljku možete podići svakog radnog dana u pošti br.%#% u *?)(/“ ulici od č! do ++’ časova, ali na taj sam semantički fenomen višekratno ukazivao, sad se vraćam poštanskom sandučetu, onom koji je Pošta postavljala kao svoj službeni pipak, koji ćutke, strpljivo uvećava promet, a raduje korisnike, jer mogu u ma koje doba dana i noći da otpreme pismo na koji god im drago meridijan. Daj, ko još šalje pisma danas, evo ja šaljem, poslao sam jedno u Le Man, jedno u Beograd, sad ću jedno u Rigu, poslao sam dve knjige u Geteborg, ljudi bi možda istrajavali u starinskoj prepisci (umalo ne rekoh: fiksnoj) kad ne bi morali svaki put da stanu u red, jer je sada stolpotvorenie i na šalterima za pisma i pakete.

Drugo, proveo sam neko vreme u Chapel Hillu (NC), stanovao sam zapravo petnaestak milja od centra, i čak nisam imao ni dobar javni podvoz, podrazumevalo se da imam i ja barem jedan pick up, a nije bilo tako, poštar, međutim, dolazi svakog dana oko jedanaest pre podne, svakom ubogom žitelju donese naramak pisama, mahom računa, reklama, opomena, ali i onih lične prirode, što ne stane u sanduče nosi služb. lice na prag, ali, ali…

Stanari koji bi da pošalju pismo, a svi imaju marke i znaju koje marke idu na prekomorska, koje pak na lokalna pisma, zakače svoje koverte sa adresom i markom za okvir iznad poštanskih sandučića, pismonošu svakog dana sačeka plavobelosmeđa lepeza koverata, on ih uredno pobere sa tog da kažemo krova i pusti ih u svoju kožnu torbu gde ima poseban odeljak za odlazeća pisma, čovek igra svakog dana ulogu poštanskog sandučeta, izgubi u svakoj zgradi pola minuta na tu berbu, pošiljalac uštedi trideset milja, pola sata, dve i po litre benzina, a pismo odlazi kao da je upalo u plavo zvanično sanduče nasred Franklin St.!

Da, ali ovo zahteva i stanarstvo drukčije od našeg! Ko bi kod nas važnu, ličnu, osetljivu, jedinstvenu pošiljku sa poverenjem okačio da čami dok je pismonoša ne uzme? Evo ja bih. Prihvatam rizik, ako pismonoša ima zadatak da pisma iznad stanarskih sandučića u zgradi odnese i preda svojima!

Pre šest godina kurir je na verandu mog druga Alana doneo spakovan netbuk, kupljen za moj novinarski biznis preko interneta, ne moraš da čekaš, rekao mi je domaćin, rekli su da stiže popodne u Jenkintown, ako si planirao da ideš vozom u Filadelfiju, putuj, igumane, čekaće paket na porču, ne beri gajle!

Vraćam se predveče, sa balkanskom zebnjom u verolomnom balkanskom srcu, stoji paket, zašto da ne, baštica nije zabravljena, sve cakum-pakum, nismo se kurir i ja videli, nisam potpisao da mi je doneo paket, nisam video šta je unutra, ni da li je stiglo u stanju boljem nego moja nesreć. balalajka (poslata čak u Novi Sad!), u Jenkintownu ispade sve bilo kak i bylo skazano, svima lepo, pa kako da čovek naspram te tuđe zemlje ne oseti homesickness?