Svako je nekad bio mlad, čak i oni kojima bi i najstroža komisija lako izdala sertifikat da su rođeni sredovečni, smoreni i dosadni. To pravilo je toliko univerzalno da smo, evo, čak i Aleksandar Vučić i ja nekada bili mladi, i to čak približno u isto vreme, dobro, ja nešto malo ranije jer sam koju godinu stariji, ali tu je to negde, a i sama mladost je ionako relativno rastegljiva kategorija… Beše to vreme koje danas, sa ovom pameću, mirne duše možemo nazvati (ima kanda i neka LP ploča s tim nazivom; ako ne znate šta je LP ploča, mora da ste tek sad mladi) poslednja mladost u Jugoslaviji. Ili je možda Vučićeva bila poslednja, a moja pretposlednja, jer ipak sam se nešto ranije objavio…
Pa dobro, ali čemu sad ovaj lament, čemu zazivanje slatke ptice mladosti koja je ionako odlepršala izvan najdaljeg horizonta? Verovatno iz sentimenta, jer mi sredovečni starci tome smo skloni. A u toj našoj poslednjoj mladosti u YU bilo je sasvim normalno da landaraš okolo, recimo po glavnim i nešto sporednijim gradovima drugih, da ne kažem bratskih i sestrinskih, SFRJ republika, što sam ja uredno i činio, vozom ili busom ako je bilo nešto para, autostopom ako se spiskalo: đa na koncert, đa na predstavu, đa na festival, đa tek onako, da ti dupe vidi puta ili da vidiš nečije lice koje ti znači više od svih drugih lica pobratimljenih u svemiru… Jebiga, nazovite me snobom ili već kako hoćete, ali istinu zborim, to su bili moji glavni motivi za landranje okolo, oni koje bismo mogli smestiti u novinske, ili pak horoskopske, rubrike zvane: kultura, zabava, poroci, ljubav…
Nekako istovremeno, i mladi je Vučić Aleksandar išao okolo po glavnim i nešto sporednijim gradovima naše mile zbratimljene otadžbine; ko zna, možda smo se nekad i sreli i mimoišli mladi ja i još mlađi on, u nekom noćnom vozu negde kod Nove Kapele, Stalaća, Perkovića ili Zidanog Mosta, možda su nam se pogledi ukrstili, a možda sam se ja naprotiv trudio da ga ne gledam, ni njega ni bilo koga iz njegovog putujućeg plemena, jer kad takve makar i slučajno pogledaš, može da usledi legendarno produhovljeno pitanje: „š’a me gledaš, je l’ igra mečka“, i već sve po redu… Mladi je Vučić Aleksandar, naime, po vlastitom više puta izricanom priznanju bio neka vrsta putujućeg fudbalskog huligana (OOUR FK Crvena zvezda), pa je drumovima i prugama krstario ne bi li podržao „svoje“ (što već tad nikako nije značilo samo klub nego i „naciju“) i ne bi li Onima Tamo pokazao čija nana crnu vunu prede…
Svako je kanda sentimentalan prema svojoj mladosti, pa tako i ja, gde god da dođem gde sam već Onomad bio, odmah grunem u vaskolike nježne & bezobrazne uspomene… E sad, kako ja tako i Vučić, a i zašto bi uopšte s jednim Vučićem bilo drugačije, ta i on je živo čeljade? Bezbeli je tako, samo što je meni njegov sentiment pomalo neobičan. Čitao sam poslednjih godina razne intervjue s Vučićem, poglavito u hrvatskom tisku, i ne jednom sam naletao na otprilike ovakve iskaze: „Zagreb? Eh, lep grad, kulturan, uvek sam rado dolazio tamo da se bijem s Bad blue boysima“; ili recimo: „Split? Sjajna varoš, ugodna klima, vazda sam uživao da dolazim tamo ne bih li se mlatio s Torcidašima“. Dakako, s nekim od svojih Najboljih Neprijatelja Vučić je – opet po vlastitom rado isticanom priznanju – ostao u nekoj vrsti trajnog pobratimstva, kako to već biva među pripadnicima senovitih struktura u kojima važi ono mafioliko zakonopravilo međusobnog ispoštovavanja. Bože, kako li samo izgledaju njihovi nostalgični sredovečni susreti?! Zamišljam kako tamo neki XY kaže Vučiću „sićaš li se kad san ti ono umalo izbija oko na Rivi?“, a razneženi AV mu uzvraća „da, a pamtiš li ti ono kad smo te spakovali u gips tamo kod Autokomande?“ Bože, kako li je sve to samo dirljivo, koga to ne bi ganulo, o mladosti, daj stani načas, i daj mi snage…
Rez na sadašnjost. Čujem da je državi i vlasti u kojoj je Vučić formalno drugi a faktički prvi čovek Ovaj Put Stvarno Dosta svih tih (kvazi)fudbalskih huliganskih bandi, iza kojih se valjaju najmanje dve apokaliptične pošasti: organizovani kriminal i ekstremno desničarsko, profašističko političko podzemlje. Sad vala ima stvarno, ma keve im, da se obračunaju s njima, nema više mile-lale! Odlično, baš se ekstatično radujem! Zatomljujem skepticizam, zapovedam sebi da se ne kliberim na genijalnu foru njuz.neta u kojoj je država zakazala tuču sa huliganima u dvorištu neke škole… Ali avaj, ništa ne vredi. Koliko god se trudio, ne verujem im ništa. Možda bi to počelo da se menja kada bi Vučić prestao da bude tako sentimentalan i pokroviteljski blagonaklon prema sopstvenim nedostojnim mladalačkim svinjarijama. Jer, sve dok javno drži da je to bilo baš slatko i u redu, ili da je bar bilo razumljivo, nema nijednog razloga da misli drugačije o onima koji slične i gore stvari rade danas: oni su samo patuljci koji stoje na ramenima divova, ne čine oni našta što im besprizorni likovi poput ranog Vučića nisu trasirali, izgradili, ostavili u amanet.
A jednog dana, u poludalekoj budućnosti, neki će novi AV, sav tih i kontemplativan, reći za neki prištinski medij: „Kosovska Mitrovica? Šarmantan grad, lud provod, brate, išao sam tamo jednom sa svojom pajser-ekipom da bojkotujemo izbore.“
