O nemogućnosti (barem mojoj) neprekidnog bavljenja novinarstvom
Šta osetite kad čujete izraz „prekrajanje narodne volje“?
Ja bih bilo na istok bilo na zapad, kao oni moreplovci kad su tražili najkraći put do Indije – gde se srpski ne zbori i gde me ta rečenica neće mučki pogoditi dok gledam planinski vrh pokriven snegom ili rikšu i njen u neverovatnu mušteriju.
Kad se političarima neka dosetka dopadne, pred njom nema zaklona, od nje nema predaha. Kako se kome učini da će on i njegova posada biti u manjini, tako konkurenciju ocrni da je nar. volju da ne kažem sad i ja šta! I tako dva meseca!
O mašini za ceđenje pomorandži koja odstupa od onoga što piše u deklaraciji i od onoga što je konstruktor ispravno bio zamislio
Moj primerak bele tehnike ima mogućnost, a ja bih rekao i zadatak, da se vrti naizmenično u dva smera: pritisneš kupolu pomorandže i podloga počne da se okreće tako kako počne, moja uvek u smeru kretanja kazaljke na satu. Kad podignem ruku, ona stane i trebalo bi da se na sledeći moj pritisak zavrti u drugom smeru, mašina međutim tera po starom, tek iz četvrtog ili petog pokušaja odobrovoljim je da radi neko vreme smerom kojim se žito kosi: šta te vezuje za smer kretanja kazaljki na satu koji je puka navika čovečanstva?! Kad je pravljen prvi displej mogle su brojke biti drukčije raspoređene, kazaljke su mogle ići suprotnim smerom.
O satu KGB koji mi je ukazao koliko smo ogrezli u naviku
Na buvljoj pijacu u Minhenu opazio sam ručni sat sa petokrakom, ispravan, 20 DM, brojčanik mu ima dvadeset četiri sata, sutki, rekli bi u zemlji njegove proizvodnje. Samo je ponoć na vrhu, sve ostalo je naravno syehalo v storonu, podne je tamo gde su naših šest sati, šest sati ujutro izgleda kao tri sata, takozvanih osamnaest časova izgledaju kao naših devet sati etc.
Za večerom se poveo razgovor šta je ko pazario, ja ispričam kakvog sam se sata domogao (pokazuje taj i koliko je sati u svakoj časovnoj zoni, o tom potom), i društvo koje ga još nije videlo pokušava da zamisli kako koji trenutak dana na njemu izgleda. Moj domaćin Ante, rekao je: „Aha, dan je dole, noć je gore!“ Zaista, obdanica (reč koju si čuo u jutarnjem programu Radio Beograda i nikada više) neka počne u šest ujutro i neka traje do šest uveče, to su sve tačke koje mala kazaljka posećuje u donjem polukrugu.
Priznao sam Anti da se bez gledanja ne bih nikad toga setio, a nisam se setio ni dok sam gledao.
O štampaču kao možda poslednjem izdanku njutnovske fizike i mehanike iz doba industrijske revolucije
Ne znam kako vi, ali ja od svih drangulija koje rastu oko mog kompjutera (kao alge oko olupine potonulog broda) najviše zazirem od štampača. Nad svim i svačim imam kakvu-takvu kontrolu, samo ne nad štampačem. Pre no što će se prihvatiti zadatka počinje da se meškolji, uz škripu se pomeraju poluge, platforme i valjci kao da će ne znam šta da se desi, a može i ništa da se ne desi: i kad je nov i ispravan štampač jedini ispoljava personality, nema uređaja toliko nepredvidljivog, samovoljnog i kapricioznog. „Nemaš hartije!“, poručuje mi bezobrazno, a hartije koliko ti srce želi i prianja ceo svežanj kako bog zapoveda, „paper jam“, javlja, a nije povukao nijedan list… Sa lagarijama mog sadašnjeg štampača saživeo sam se, ali u poslednje vreme gubim i ono malo s mukom stečenog autoriteta, kao da imam egzotičnu životinju, dragu, ali koja nije dovoljno dresirana: u redu, neće da štampa, pojavi se u dnu ekrana crvenim prekrižena ikonica, otvorim je i naredim da se započeti job prekine i prežali. „Jesi li siguran da želiš otkazati sve u šta si se nepromišljeno zaleteo!“ Kliknem da sam siguran, on brzinom većom od normalne udari da štampa sikirice, lobanje, zvezdice i polumesece, deset stranica, dvadeset, gde ti je stop, nađem „pause printing“, pritisnem, ništa, štampa i dalje kosmičke šifre, ugasim ga, vratim svežanj poluuništenih listova opet u njega, da mi, ako ushtedne jednog lepog dana odštampa moja buduća dela na naličju. Uključim ga nanovo, on štampa deo nekog već zaboravljenog teksta, slova po neznano čijoj komandi uvećao, pa i njih ne sva, tako da liče na ransom note…
&
Kosačicu-samovezačicu vukla su četiri konja, imala je spektakularna krila, da pšenica ne polegne pred dvema kosama koje su paralelno štektale i da se od pokošenih stabljika ne napravi plant jam, posebna platna ojačana letvicama vukla su nekim sistemom valjaka pokošeno žito ka vezaču: kad bi se nakupio određen teret vezač bi ga obavijao ličinom i vezivao čvor namrtvo, sistem je sekao ličinu i izbacivao vezan snop. Dok je neko od odraslih vodio konje da ne bi ostajale oplezine (površine nezahvaćene kosom), ja sam sa metalnog sedišta na vrhu mašine nadzirao da ova ne baci koji nevezani snop. Držao sam se grčevito za polugu (koja je valjda služila da se kosa podigne ako konjovodac opazi ozbiljniji krtičnjak) da ne bih i sam upao u platna te sa ličinom vezanom oko struka ljosnuo na štrnjiku.
Šezdesete godine prošlog veka činilo se da progres nema više kud: dobijaš gotov snop, koji ima samo da deneš u petice, da te petice sadeneš u voz, dakle, na zaprežna kola proširena pomotnjicama i čatlovima, da to odvezeš kući i sadeneš u kupe ili kamare, kako ti drago. U avliju će ti doći vršalica (koja beše parna i nikada ni kod koga nije došla preko reda!). Eto. Na samovezačicu koju će kombajn baciti na smetlište istorije bio bih zaboravio da mi nije printera za koji podozrevam da je prekopiran sa kosačice, s tim što se kosačica ređe kvarila.
