Škole širom Srbije su u štrajku. U nekima se skraćuju časovi zbog malih plata, u nekima „dele petice” jer se nastavnici plaše đaka. Dok se prosvetni radnici dovijaju kako da se izbore za pristojan život i zadrže glavu na ramenima, nezadovoljstvo i očaj preliva se na decu.
Đaci umesto reforme trulog sistema dobijaju kaznu i represiju, a onda se od njih očekuje da budu puni empatije. I zaista, nikada nisu bili kivniji, a prosvetni radnici nemoćniji.
Pre skoro tri godine nastavnici su tražili izmenu Krivičnog zakona jer se na radnom mestu nisu osećali bezbedno. Profesorku je učenica nožem rasekla po licu; đaci u Trseteniku su nastavnici izmakli stolicu, sve snimili i javno je ponizili; učitelja je pretukao bivši učenik, završio je sa teškim telesnim povredama…
Do zaključenja ovog teksta se ne zna šta će biti sa zahtevima prosvetnih radnika na tu temu.
Upozoravali su nastavnici iz bolničkih kreveta da stvari neće ići na bolje jer sistem valja samo na papiru. Dok su ih u školi deca gledala nipodaštavane i potcenjene, a i sama se tako osećala.
Obistinile su se njihove bojazni, nakon dva masovna ubistva u “Ribinkiraru” i Duboni i Malom Orašju: umesto psihološke i sistmske podrške, zaposleni u školi dobili su kazne i nove zadatke.
Jer mora da nešto nisu dobro radili, a i ko drugi da bude kriv?
Može i gore
I kada smo mislili da će sve to da stane, došlo je do promene, ali na gore.
Nastavnici su ostavljeni na vetrometini da se brane od đaka, roditelja i države.
Od države koja ne drži do sopstvene reči – ni potpisa. Od ministarke – spiskovi sa imenima neposlušnih nastavnika koji se, kada se usude da puste glas, kažnjavaju zakidanjem od plate od koje ionako ne mogu da žive. Od direktora sa partijskom knjižicom – zastrašivanje i ucena nastavnika, čast izuzecima.
I deca sve to gledaju. Da su roditelji i nastavnici dva tabora. Da se rad kuvara i nastavnika ne vrednuje na isti način. Da obećanja služe gušenju pobune. Da je papirologija važnija od njihovih problema.
Da škola, zapravo, nije važna. Kao ni oni sami.