Ipak su ljudi u ona vremena bili nekako skromniji; evo, Radovan Treći bio je tek član biblioteke, i bio je strašno ponosan na to, kao na visoko dostignuće s obzirom na sopstvenu mu neveliku ljudsku i građansku meru. Danas je to sasvim drugačije: izvesni Ivan Ivanović iz Aranđelovca kanda je sasvim preskočio stadijum dugogodišnjeg stažiranja u biblioteci u svojstvu običnog člana – a i ako je članovao, izgleda da se nije isticao u pozajmljivanju knjiga – i odmah avanzovao u direktora biblioteke „Sveti Sava“ u ustaničkom Aranđelovcu. A ko li ti je sad pa taj Ivanović, to jest, zašto je sve to uopšte važno?! E, taj vam je, kako bih vam rekao, neka vrsta srpskog tranzicijskog evrimena, za izradu kojeg ima i proverena formula: Radovan Treći minus humor. Za Georginu će vidimo. I još je i neki faktor u lokalnoj vlasti, sastavljenoj od sve samih vedeta i vegeta iz vlažnih koštuničarskih snova.
Osim svega ovoga, Ivanović je i predsednik nečega što se zove SNP Naši, i što je javno od nadležnih zatražilo zabranu nekih dvadesetak nevladinih i njima sličnih organizacija i udruženja, među kojima su i Centar za kulturnu dekontaminaciju, Peščanik, Inicijativa mladih za ljudska prava, Helsinški odbor, Beogradski centar za ljudska prava, Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo… pa čak i Fondacija Egzit. Udruženje sportskih ribolovaca „Janoš Bećar Pecaroš“ iz Begeča ovaj put se izvuklo, ali ima vremena.
Ivanovića se – doduše, ne kao ličnosti nego više nekako kao pojave – sećam prilično izbliza, iz znamenite afere „zabrana promocije Peščanika u Aranđelovcu“; taj je inicirao i predvodio tu stvar, uz nesebičnu logističku pomoć „veljinaca“, „obrazovaca“ i sličnih iz okoline. Bilo je to u Koštuničinoj Srbiji, u kojoj su se takvi za nešto pitali i mogli nešto da zabrane. Onda su na kojih četiri godine pomalo nestali u bespućima povijesne zbiljnosti, a sada se evo vraćaju na velika vrata. Ne samo u mučenom Aranđelovcu. Što ne govori toliko o njemu koliko o „novoj“ Srbiji koju nam doneše na poklon neki od onih koji su dugo verovali da su negde na suprotnoj strani od ovakvih ivanovića. E, baš vi hvala, ali niste trebali! Drugi put vodite to svojoj kući!
Pa dobro, ali šta i zašto hoće taj Ivanović? Ovaj se savesni patriota opšte prakse vajka kako su narečene organizacije „prekršile Ustav Srbije“ jerbo su „priznale Kosovo“. Pa ih zato, je li, treba zabraniti, da nam ne kaljaju Ustav. Posle ćemo valjda i da ih vešamo kao veleizdajnike, šta li? Ima, što jes jes, jedna osobito pogana sorta ovdašnje inteligencije koju lako mogu da zamislim mkako uživa u javnim vešanjima, tako da ništa nije isključeno. Samo, problem je ovde od druge sorte. Kako, naime, možete „priznati Kosovo“ ako niste država, no ste pojedinac ili manje ili više neformalna i nezvanična grupa građana?! Samo država može da prizna drugu državu, ili pak da je ne prizna, odričući joj status države. Evo, zamislimo da ja izgaram od želje da „priznam Kosovo“; šta ću da uradim? Da otvorim ličnu ambasadu u Prištini?! Da razmenim akreditive s nekim novinarom Koha Ditore?! To bre ima samo u Basarinoj literaturi, u kojoj onaj moron Maslać tretira samog sebe kao „međunarodno-pravni subjekt“!
Naravno, sve je to prenemaganje oko neovlašćenih „priznavanja Kosova“ puko retoričko smeće, magla i ništa. Zanimljivije je, međutim, nešto drugo. Ono za šta su „izdajnici“ zapravo optuženi jeste neka forma javno obznanjenog uverenja da Srbija naprosto više ne kontroliše Kosovo, i da ama baš sve ukazuje da ga neće kontrolisati ni ubuduće. Megjutoa, nije li to notorna činjenica, bez obzira da li neko zbog toga pati, veseli se ili je pak ravnodušan? Ako Ivanović tvrdi suprotno, spreman sam da s njim krenem pravo u Prištinu, pod uslovom da do tamo dođem legalno, a bez carinske i pasoške procedure (kao kad krenem u Kikindu, recimo) a tamo naiđem na uniformisane policajce MUP-a Srbije u rutinskoj patroli po Dardaniji. I da na kiosku negde kod Bore i Ramiza kupim Politiku i platim je u dinarima. Mislim da ovo nije prezahtevno.
Šta se ovim hoće reći? Nije Ivanu Ivanoviću ili bilo kome od tog soja nepoznato bilo šta što je poznato, šta znam, Nataši Kandić. Otuda je njihovo parapatriotsko zgražavanje nad izricanjem notornih činjenica zapravo „hinjeno“, ono je neka vrsta inscenirane histerije. A čemu to služi? E, ovo je važno. Svrha toga je isto što i svrha vaskolikog recentnog Ustava („Koštuničinog“, ali ni Tadić tu nikako nije nedužan; o javnim amaterima-promoterima tog Ustava, poput veselog Mihala Nikako Miše Ramača radije neću ni reč!), a koji po sebi i nije drugo do nužno zlo, apendiks njegovoj preambuli. Onoj u kojoj piše da je Kosovo u Srbiji, i basta. Čemu pak sad to služi, ako je jasno da je u raskoraku ne samo s činjenicama na terenu nego i sa iole doglednom političko-istorijskom perspektivom? Pa jašta, služi proizvodnji i održavanju permanentnog vanrednog stanja, eto čemu. Dokle god su okolnosti takve da je najteže stigmatizovan neko ko primećuje stvarnost oko sebe, dotle se nalazimo duboko u zoni kolektivne sociopatije, i dotle možemo govoriti o društvu kao demokratskom samo u „formalnom“ smislu, jer je nemoguće imati ozbiljnu demokratiju tamo gde, čak Ustavom zaštićen, vlada princip magijskog mišljenja, po kojem je moguće stvarnost ukinuti ili je promeniti u poželjnom pravcu samim neizricanjem onoga što nam ne godi, pa makar to bilo i postojanje slona u sobi, slona od kojeg više nije moguće videti ništa drugo – a obaška što je već pokrcao sav porcelan po komodama.
Hoći li, dakle, „grešne“ NVO biti „zabranjene“? Neće, naravno, ali to još ne znači da je sve ovo samo tripovanje jednog šumadijskog marginalca, kojem su mehurići od Knjaz vode malo previše udarili u uši. Ne, stvar je i dalje potencijalno opasna, i biće takva najmanje dotle dok je noseći princip na kojem stoji društvo sa svojim poželjnim vrednostima besomučno odavanje fikciji. Tripovanje nije patriotizam, niti bilo kakva suvisla politika.
