Policijska akademija

Krsna slava policije umalo da padne na Dan sv. mučenika Tadaleja i prepodobnog Stefana Piperskog, odnosno na Zadušnice. Preporođena narodna milicija nije više htela da slavi 13. maj, ima i pravo, nije se ona rodila iz duha Udbe, prva hapšenja na tlu današnje Srbije desila su se u osmom veku, prve dostave – koje su dakako bile usmene – zadiru u dublju prošlost, u evoluciju takoreći; narod najstariji ima takvu i policiju i, sad, gde bi naći datum za policijin rođendan, u crkvenom kalendaru, gde drugde.

Sveti sinod MUP-a jednoglasno je izabrao Svetu Trojicu u narodu poznate kao Duhovi; da je prst ministra Mihailovića otišao santimetar više, da je u kalendaru nanišanio subotu umesto nedelje, milicijski rođendan bile bi Zadušnice. To bi s obzirom na broj likvidiranih i nestalih građana bio još i najprikladniji blagdan, građana palih od heklera i kalašnjikova ima dovoljno da se nastani čitava parohija; kad bi nakratko, iz grobova znanih i neznanih, ustali svi koji su poubijani u poslednjih pet-šest godina, videlo bi se da ih ima dovoljno i za kros, i za rolerijadu, i za spasovdansku litiju; kad bi im se pridružili oni koji su nestali, napunili bi Sava centar, pa bi se rođendan policije slavio u dva dela, jednom za žive, drugom za mrtve i nestale.

Ali, za slavu su odabrani Duhovi, dan kada je Sveti duh sišao na apostole. Znajući da je narod verski dosta zapušten, štampa je objasnila ko su zapravo ta trojica odnosno Trojice. Evo kako je bilo. Prošlo deset dana od Vaznesenja Hristovog, u jednoj jerusalimskoj kući sede sveti apostoli i Presveta Bogorodica: „Iznenada je nastala huka s neba, kao da duva jak vetar. Iznad kuće pojavila se jaka svetlost, a iznad glave svakog apostola vio se po jedan plameni jezik. Bio je to trenutak kad je Duh sveti ušao u apostole i u vidu ognjenih jezika ušao u njihove duše. Od tada su oni postali bogonaučnici, počevši da govore raznim jezicima koje do tada nisu znali.“ Da mi je kogod dao ovih nekoliko rečenica i da me je upitao šta mi je prva asocijacija, odmah bih rekao – policija. Nema ko. Sveti duh je sigurno pokušavao da uđe i u duše Miloševićevih načelnika i ministara policije, ali nije imao uspeha – kad god je trebalo da progovore jezicima koje dotad nisu znali, pomenuti apostoli oglašavali su se na srpskom, jedan sa svetozarevačkim, drugi sa požarevačkim akcentom.

Štampa doduše piše o još jednom razlogu da se za slavu policije uzmu Duhovi, na taj praznik je, 1862. godine, srpska žandarmerija, intervenisala prilikom nemilog događaja na Čukur-česmi, gde je bilo dosta razlupanih ibrika, maštrafa, nažalost i glava, samo ja držim da Čukur-česma policiji uopšte ne treba: ono sa plamenim jezicima i sa poliglotstvom dovoljno je da policija Duhove proglasi za svoj rođendan.

Pošto je sebe upisala u matičnu knjigu rođenih na Duhove, policija je napravila svečanu akademiju u Sava centru, horovi, solisti, orkestri, narodni, kulturno-umetnički, gardijski… Zbog drevnosti policije program u velikoj meri beše oslonjen na etno, u pojanju i pevanju smenjivahu se prelje, pralje, švalje i tako dalje, glumci čitahu razne zakonske akte i moralne kodekse („Policija služi narodu“, „Žandarm ne bi baš smeo da prima mito“ i sl.), iza njih je screen, kmetovi i džandari u svakojakim uniformama, pandurstvo kroz vekove, tu su misli NikolajaVelimirovića, Dragoljuba Jovanovića, horom diriguje Darinka Matić-Marović, simbol večnosti muzike naspram efemernosti partijskog angažmana, publika uči koliko je panduraj napredovao od dvadeset pet po turu do Ibarske magistrale, izvedena je himna policije, potom „Oda pozorniku“ – vragolan u novoskrojenoj pozorničkoj uniformi peva o patroliranju neighbourhoodom, svestan je, veli, kako deluje na dilere i ostali šljam, sa secikesama, otmičarima i drugom bagrom u vidu plaćenih ubica i makroa on nema problema, priznaje da mu murijaško srce zaigra jedino kad ulicom promaršira dama (na štiklama, samcijata sama), ali to ne znači da će sad raskriliti šinjel ispod kojeg nije ni obukao uniformu, ne, on joj se bratski smeši dok po vlastitome dlanu udara vaspitnom palicom…

Policijska akademija trajaše nekih sat i po, preporođen RTS ju je požrtvovano prenosila kao nekoć kongrese JUL-a, paljenje Večne vatre i sl., u isto vreme železničari su slavili svoju slavu – Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu. Njihov jubilej je 3. jun, ali su ove godine na taj dan pali Duhovi, pa železničarske slave nema u kalendaru, a železničara i njihove akademije nema na televiziji. To što oni Konstantina i Jelenu praznuju od 1889. godine nije im ništa pomoglo, nisu imali nikakvu prednost nad policajcima koji su se naprasno oduhovili.

Dva praznika koji padoše u isti dan povod su da se upitamo kako raspoređujemo crkvene frekvencije. Svetu trojicu proslavili su Obrenovčani kao svoju slavu, litija, slavski ručak, rezanje kolača, sve po Pravilu službe, duhovna takođe akademija, ama je slava bila i na Čukarici, gde je domaćin bio Nebojša Čović. Možemo reći, pa neka se slavi istovremeno, policija svoje, opštine i gradovi svoje, železnica svoje, ali videli smo kako to izgleda, železničara nema ni na televiziji ni u crkvenom kalendaru, drugo, šta ako domaćin čukaričkih Duhova prima plaketu od MUP-a? Napušta sofru tamo gde je on svečar i odlazi u Sava centar?… A da su železničari Čovića predvideli za svečanu vožnju dresinom od Orlovata do Titela?!

Sveti sveštenomučenik Boris (Tadić) juče je u valjevskoj nahiji obznanio da će dodela frekvencija za radio-difuzne mreže biti na Dan svete Jevstatije, prepodobnog Romana i ništa manje prepodobnog Romana Banatskog (29. avgust), a možda i na Svetog apostola Filipa (Božićne poklade, 27. novembar): raspodela frekvencija dakle ide teško, stalno se odlaže, ali se na njoj makar radi, i ona će biti u skladu sa zakonom, dok u borbi za pravoslavne frekvencije nema nikakvog reda.

Penzioneri su uzeli Svete velikomučenike za slavu, što je sasvim na mestu, ako Đurđevdan pripada SPO-u, Spasovdan Beogradu, Sretenje televiziji, Duhovi policiji, u redu, ali neraspodeljeni praznici moraju biti pod državnocrkvenom kontrolom. Razume se samo po sebi da su sva ministarstva pravoslavna, koje god vere bili pripadnici narodne milicije ima da slave Duhove, sve opštine i gradovi takođe će dobiti slave iz pravoslavnog kalendara, mic po mic država će preći na crkveni kalendar, tako da više nećemo ni pominjati datume i dane u nedelji nego samo velikomučenike, svetice, apostole i sl., ali i tu mora da se uvede neki red, inače će Slobodan Milošević sutra reći: „Moja slava je Veliki post, hoću da je provedem u krugu porodice.“