Ima nas koji ne volimo naokolo da pokazujemo ličnu kartu. Dva su pretežna razloga. Prvi je fotografija. Malo ko se može pohvaliti lepom slikom u tom dokumentu, iz nekog razloga za l.k. se slikamo u danu kada nam je frizura najgora u deceniji, a fotograf iz nas izmami najtupaviji izraz lica. Drugi razlog je datum rođenja kojim se mnogi ne razmeću. Ipak, ima situacija kada ličnu kartu morate dati na uvid. Na ulazu u neki objekat ili kada vam je zatraži službeno lice, bilo da je reč o bankarskom službeniku ili policajcu. Sigurno nam je podjednako neprijatno što gleda ono što ne volimo da pokazujemo, ali nas teši to što računamo na diskreciju. E, ta diskrecija je u Americi poslednjih dana dovedena u pitanje, ali na mnogo višem nivou.
Prošle nedelje je objavljeno da su neki radnici Stejt dipartmenta (američko ministarstvo spoljnih poslova) neovlašćeno otvarali dosije pasoša predsedničkog kandidata Baraka Obame. Državna sekretarka Kondoliza Rajs nije se čestito ni izvinila, a stigla je vest da su na isti način „tretirani“ i pasoši Hilari Klinton i Džona Mekejna, preostala dva kandidata. U dosijeima se nalaze neki osnovni podaci o osobi, ali i neki relativno poverljivi. U svakom slučaju, nije prijatno znati da vam neko „trkeljiše“ po dokumentima, pogotovu ako ste se kandidovali za javnu funkciju, ali i inače. Zbog mogućnosti da se vaši lični podaci zloupotrebe.
Istraga je pokazala da je reč bila o radoznalim službenicima i kompjuterskim operaterima firmi podugovarača, angažovanih da nešto rade na serverima Stejt dipartmenta. Nekima su ugovori otkazani, neki su suspendovani, uglavnom nije bilo nekih težih kazni. Ali, otvorilo se pitanje bezbednosti ličnih podataka i na videlo su izašle stvari o kojima se dotad pričalo u pola glasa. Recimo, da policajci koriste sopstvenu bazu podataka kako bi saznali ime i telefon neke lepe devojke koju su videli u kolima (preko registarske tablice). Da radnici u bolnicama uredno gvire u zdravstvene kartone poznatih ličnosti.
Ovaj slučaj široko je otvorio pitanje bezbednosti ličnih podataka u SAD i podaci su bili poražavajući. Više od 70 odsto zaposlenih ima prevelike „privilegije“, odnosno lak pristup podacima koje baš i ne bi morali da vide. Sada se postavlja pitanje šta će budući predsednik ili predsednica uraditi po tom pitanju s obzirom na to da ima lično neprijatno iskustvo. Nama, ostatku sveta, ostaje da gledamo i iskoristimo rešenje koje sasvim sigurno neće biti jeftino, ali se nadamo da će biti primenjivo. Ostaje nam i da se brinemo zašto u Srbiji nema ovakvih afera. Ili da poverujemo da lokalni službenici ne vire u lične fajlove i da je sve ovo samo još jedna slika dekadentne Amerike.
