Demokratija je stvar dosta zgodna da se njome zakiti rever, ali je nevolja u tome što je neki građani i građanke shvataju isuviše doslovno, pa bi hteli baš za sve da se pitaju i baš u sve da se mešaju. Našli pa zašli! Ako vam ova tvrdnja zvuči cinično, to je zato što ona i jeste baš takva. A što, opet, ne znači da ne može da bude tačna. Baš kao što ni to što je neretko tačna ne znači da ipak nije odvratna… Komplikovano? Ma, nije to ništa. Idemo po redu.
Primera radi, nedavno je u Varšavskoj ulici, u centru bratskog grada Zagreba, sedamdesetak „marsovski“ opremljenih policajaca u gluvo doba noći rasteralo grupicu od dvadesetak najupornijih građana – među kojima i nešto vedeta tamošnje „civilnodružbene“ scene – koji su dežurali na mrtvoj straži odbrane javnog interesa, po njihovom mišljenju ugroženog ambicijama lokalnog tajkuna – bliskog gradonačelniku Bandiću i njegovoj squadri – da baš tamo gradi podzemne garaže i slična čuda. To je deo šire priče oko stavljanja gramzivih tajkunskih šapa na Cvjetni trg i njegovu okolinu, a koje Zagrepčani, s punim pravom, doživljavaju kao jedan od estetsko-sentimentalnih belega svog urbanog identiteta; možete mi verovati na reč da je tako: na tom sam trgu i oko njega doživeo neke od najlepših trenutaka u životu. Enivej, oko te se mutne policijske akcije podiglo dosta prašine u hrvatskoj javnosti, evo se čak i novoizabrani predsednik Hrvatske Ivo Josipović osetio ponukanim očitovati glede navedenog incidenta, i to tako što je rekao da nikada ne bi slao policiju na mirne demonstrante u Varšavskoj.
Baš nekako u isto vreme, u Beogradu se nadiglo nešto prašine oko namere nadležnih službi da poseku nekoliko stotina stabala ogromnih, impozantnih platana na Bulevaru revolucije (navodno se to sad službeno zove Bulevar kralja Aleksandra, ili tako nekako, što bi sigurno silno razveselilo i ganulo gospođu koju je Rahela Ferari igrala u „Davitelju protiv davitelja“, ali pošto je njoj doakao rođeni sin Perica, ostalo je samo da se tome razveseli Čedomir Antić), navodno zato što su stabla stara i bolesna. Međutim – šta? Pokrenuta je inicijativa, kojoj se već pridružilo na hiljade ljudi (da se ne lažemo: što iz stvarne potrebe, što iz pomodarstva ili pukog aktivističkog larpurlartizma, kako to već biva) da se seča platana spreči, a da se umesto toga – pazi rime – drvo po drvo leči… I ovde imamo uglavnom posla sa estetskom i emotivnom argumentacijom: platani su bitan deo identiteta Bulevara, njegov zaštitni znak, ljudi su proživeli živote pod senkom njihovih krošnji…
Vlast je ustuknula za časak, mada od namere ne odustaje, samo će malko „bolje da je obrazloži“. How yes no: ko je izabrao da joj ne veruje u ovoj stvari, taj joj neće verovati do kraja. Bez obzira što je ogromna većina zainteresovanih bez ikakvih stručnih znanja o drveću, dočim s druge strane iza odluke o „drvocidu“ stoje eksperti sa Šumarskog fakulteta… Šta hoću da kažem – da je gradska vlast u pravu, a da prosvednici nisu? Ne, jer to zaista ne znam, niti bih o tome da sudim. Ovde mi je mnogo zanimljivije nešto drugo.
Osim ekološke i emotivne dimenzije, ova priča ima i društveno-ekonomsku dimenziju – ili bar u to tvrdo veruju mnogi protivnici seče platana. Baš kao i u onom zagrebačkom slučaju, radi se o (doduše, za sada nevidljivom i nejasnom, ali pojaviće se taj kada sve bude gotovo i za sve bude prekasno…) interesu tamo već nekog, ko zna kojeg i čijeg Krupnog Novca za Nešto (nekakav slobodan prostor, šta li) na atraktivnim lokacijama Bulevara, a čemu sada, između ostalog, smetaju i famozni platani, pa ih zato treba ukloniti. Mada, naravno, to ne može da se uradi tek tako, bez obrazloženja, nego pod nekim slatkorečivim izgovorom, po mogućnosti sa „stručnim pokrićem“. A to bar nije problem: ta, nije li Pesnik odavno ustanovio da mnoge intelektualce „koji važno vrte palce“ možeš da „kupiš za špricer i kavurmu“? Osim što je cena u međuvremenu pala, pa može i bez špricera.
Pa dobro, da li je sve to baš tako? Rekoh vam već: nemam pojma; otkud se pa ja razumem u procenu zdravlja stabala?! Ali je više nego indikativno da u to čvrsto veruju i mnogi inače razumni, pristojni i pametni ljudi (dakle, ne nekakvi dežurni paranoici i zaveromani). I da s tim i takvim uverenjem treba računati i ubuduće, u bezbrojnim zamislivim srodnim situacijama. Setite se, uostalom, „slučaja Peti park“, koji po svoj prilici takođe još nije dobio epilog.
Šta nam sve ovo govori? Rekao bih, jedno je van sumnje: građani se na sopstvenoj koži uče životu u kapitalizmu. To jest, uče da je taj život neka vrsta neprestane, danonoćne borbe za javni prostor i za javni interes, strukturalno neprestano ugrožen od parcijalnog interesa zvanog Profit; baš onako kako je život u socijalizmu uglavnom bio neprestana borba za individualne slobode, neprestano ugrožavane totalitarnom, monopolističkom interpretacijom „javnog interesa“, kako su ga već proizvoljno tumačili Ovlašćeni Žreci.
I šta je najzanimljivije (a bogme i najciničnije) od svega? Uh, valjda baš to što se taj rat za javni prostor ili već bilo kakav javni interes, pri tome, uopšte ne može stvarno i trajno dobiti; mogu se dobijati (ili gubiti) samo pojedinačne bitke. Naime, „dobiti rat“ značilo bi jedino detronizovati kapitalizam kao takav, a biće da to nije baš na istorijskom dnevnom redu (mada većini nas kapitalizam izgleda to ružnije što smo dublje u njemu), iz razloga žalosnog izostanka suvisle i održive alternative; uostalom, kroz to smo jednom već prošli, pa smo dobili… šta? Pih, one Žrece iz gornje rečenice.
Ima li hepienda, ili barem naravoučenija? Nema. Istorija je, po svoj prilici, priča bez poente. Postoji samo jedno što je uvek dobro i časno raditi: to je borba protiv siledžijstva partikularnog interesa zakamufliranog demagogijom bilo koje kurentne sorte. Nekada su je predstavljali kraljevi i popovi, posle njih drugovi komesari, a danas… Danas je, biće, ponajčešće predstavljaju skockani japi-tipčići sa neograničenim resursima za kupovinu kavurme.
