Shodno potrebama službe obreo sam se u Torontu, stjuard nas u dva navrata beše upozorio da je temperatura 38 stepeni, mislio sam da Farenhajte nije dobro preračunao u našega Celzijusa, međutim je bio u pravu. Ne samo jara koja izbija iz svega nego i vlaga od koje vam se ako svirate lepe prsti kao da ste tamburu prethodno ispustili u sladoled; Kanađani vole da njihova muka bude pošteno izmerena pa ono što pokazuje termometar još množe nekakvim koeficijentom zbog vlage, tako da je stalno još toplije nego što jeste.
&
Nakon šest dana i noći u kotlarnici zvanoj Toronto trebalo je da pođemo na aerodrom, ali smo iz prve ruke obavešteni da će avion kasniti šest i po sati.
Vest koja ruši silesiju mojih planova primam bez nervoze, iako mi je juče u Yonge ulici naučno ustanovljen i štaviše izmeren stress.
U više navrata prolazio sam pored ogromne reklame za besplatno merenje stresa, baš je ova Kanada brižna, hoće da joj građani budu svesni koliko su napeti, možda neki univerzitet sakuplja građu koja biće predmetom konferencije uveliko zakazane za 2007. godinu, uglavnom, juče su uprkos kiši izneli na ulicu zelene aparate (podsetili su me, tj. merači, na moju radio-stanicu RUP2 koja je bila vojna tajna!), hajde da ne unazađujem baš ja nauku, deran od svojih osamnaest leta posadi me na stolicu, dade mi dve aluminijumske cevi i reče da mislim „šta mi se hoće“, to uvek i radim, o, vunderkinže, međutim je ta moja samovolja izgleda izvor moga stresa, jer kazaljka usled tolike oholosti ode na kritični maksimum! Vidiš ovo, kaže budući doktor nauka, vidim, kažem, to je stress! Kazaljka ponovo poskoči, saznanje da sam pod stresom isto je stres! Odlikaš me zapitkivao, kazaljka terala po svome, nakon nekoliko minuta pita koji je moj native language, taj i taj, great, imaju knjigu i na srpskom, naučno-popularno delo prodato u šesnaest miliona primeraka na ne znam koliko jezika i narečja, drago mi je što se knjiga prodaje sve u šesnaest, mislio sam da ću je dobiti za dž zato što sam bio zamorče vaše nauke, pogledam tek tad firmu, ono sajentološka crkva… Mali tvrdi da su 12 dolara ništa naspram preporoda koji je kupcu zajamčen, već me je bio iskopčao iz galvanskih elemenata, inače bi se kazaljka tek sad opasno uzrujala: zamišljao sam kako mi je Dule napravio mašinu koja sama menja napon, ili ja imam daljinski, bežični potenciometar, u Knez Mihailovoj besplatno merim stres i svima udeljujem po jedno „Groblje slonova“, deset evra, hvala, dođite nam opet kad čim vas život ponovo propusti kroz toplog zeca!
&
Za one koji se bacaju sa mosta gradska uprava napravila je čeličnu mrežu visoku jedno pet metara i uvrnutu ka kolovozu, nevoljnik bi morao da vlada mašinbravarskim zanatom, da dotera neki agregat i švajs-aparat ne bi li u mreži napravio svoj prozor u svet. Govorim o mostu Don Valley Parkway, ispod koga teče autoput u ne znam ni koliko traka: pre postavljanja mreže samoubica je mogao biti siguran da u smrt neće otići sam.
&
U Yonge St. ima krasna radnja sa vojničkom garderobom i opremom, oficirske kape Vermahta, šlemovi iz prvog svetskog rata, čuture iz kojih su pili tifusari, tašne od, mislim, jute kakve su imali britanski bolničari, mornarske vreće (imam već dve, jednu američku, drugu nemačku)… Prosedi prodavac pita odakle sam sele, iz Srbije, brale, ja sam ti brat, kaže, Grk sam, prilazi drugi prodavac, jas sum Makedonac, ja sam ti brat, a ne Grk, obojica ste mi braća, kažem ja širokogrudo i takoreći velikodušno, Grk me snažno udara po leđima, očito nije pročitao da sam javno priznao i Makedonsku crkvu i ime Makedonija.
&
U Bloor ulici nameračim dve majice, neka se zna gde sam čak bio i koliko prema tome vredim, ja da platim, spoljni džep na rancu otvoren i prazan, pa da, ovde živi sto hiljada Jugoslovena, trebalo je da otvaram četvore oči, izručim na pod sve što sam imao u rancu, nema vozačke dozvole, nema mojih pedeset dolara i dvadeset evra, pojaviše se dva dolara u metalu i kojekakvi coins, imate dovoljno za ovu belu majicu, kaže prodavačica, sorry, I lost my enthusiasm for shopping, gde li sam poslednji put video moju dragu dozvolu i moj dragi novac, jao, kad sam kupio hazelnut kafu, tako je, to je jedno tri kilometra daleko, prošla su dva sata, ipak odem tamo, prodavačice našle moj vajni ID, sliku sa šeširom koja nervira naše saobraćajce, obeštetim poštene nalazačice sa dvadeset dolara, one odbijaju, ja kao stric sa sela insistiram i pobedim, jeste li za još jednu kafu, pitaju sad one kao prave country girls, ne, hvala, evo ovu još nisam popio (ima jedno četiri deci ta kartonska šalica!), vratim se u radnju sa majicama, dete, daj četiri majice.
&
Dok sam još mislio da ću za pola sata na aerodrom, na uglu Bloor St. sa Church St. jedan dugajlija utrapi mi letak: smrt, lobanja, kukuljica, kosa, šta li se ovde reklamira, aha, svakoga dana neko umire, pa šta da radim, pitam ga, budi pripravan, kaže, brada ti je već seda, hm, nije prijatno uoči poletanja dobiti takav poučak, bilo mi je prijatnije kad mi je pre neki dan prišla suvonjava žena sa naramkom nekakvih novina, nije mi zapravo ni prišla, videla je da smišljam pristojan način da se izvučem, rekla je da ne brinem, upalilo mi se zeleno, kolporterka-volonterka (koja tako možda i prosi prodajući nešto što se deli besplatno) me je kao da će i sama preko ulice ovlaš zagrlila slobodnom rukom, i ja nju, sekundu-dve bilo je kao da ćemo zaplesati sirtaki, ili da ćemo zapevati „Nas dva brata oba ratujemo“, odosmo, međutim, svak za svojim svrhama, ja da zaboravim dozvolu i pare u kafeu a ona ne znam kud.
