Neki od vas se možda i sećaju: bio sam u Skoplju prvi put posle takoreći celog života – i o tome na ovom mestu podneo odgovarajući izveštaj – pre nekih šest-sedam godina, i tada se pokrenula jedna zanimljiva vremenska klackalica, i počela da nastaje svojevrsna hronika uporednosti i raskoraka.
U to vreme, tzv. Vučićev režim je bio tek u povoju, suštinski gadan kao i uvek, ali bez uvrnutijih manifestacija svoje naravi: još, dakle, manje ili više u okvirima konfekcijskog za tu vrstu vladavine. Na drugoj strani, bekrija Gruevski bio je već u potpunosti ovladao gotovo svakim segmentom makedonskog društva, a da se pokazalo da nema pojma šta da uopšte uradi sa svom tom stečenom ili uzurpiranom moći, osim da je prosto upražnjava, da emituje besmislenu i tupavu silu u etar, pa dokle traje i na šta ispadne. Nije trajalo još preterano dugo, a ispalo je uglavnom „na ništa“. Ali to ništa nije nimalo nevidljivo ili nematerijalno – naprotiv, to što je ovaj veseljak sa svojom ekipom uradio od Makedonije, pre svega od Skoplja, i te kako se oseća na svakom koraku. Puko provetravanje, ma koliko zdravo i neophodno, neće učiniti da to nestane.
Posle sam bio u Skoplju još nekoliko puta, i svaki put slao izveštaje iz budućnosti: „rani“ Vučić je hodao stopama „zrelog“ Gruevskog, i zato je trebalo dobro paziti šta se u Skoplju dešava u narečenom trenutku, jer će za godinu, dve ili tri nešto slično, samo verovatno još monumentalnije u svojoj ludosti i štetočinstvu, osvanuti i u Beogradu.
Sticajem okolnosti, skoro tri godine me ne beše tamo, i prošle sam nedelje prvi put pohodio rodni jug, koji se sada zvanično naziva Sever, otkad je vlast u Makedoniji promenjena (do te mere da je jedan moj drugar neko vreme bio ministar kulture!), a bata Gruevski se preselio kod svog i Vučićevog političkog starijeg brata Orban Viktora (gde je verovatno usamljen, pa bih mu poželeo dobro društvo iz Srbije).
Šta ova promena znači – ne za Makedoniju, nego za Srbiju? Naime, posetilac Skoplja je iznova u poziciji da šalje izveštaj iz budućnosti – ovaj put one u kojoj je „Vučićev režim“ ružna prošlost.
Elem, da li je Makedonija „procvetala“ bez Gruevskog i ekipe? Pa, ako je neko cvetanje u toku, moram da priznam da je ono još uvek relativno diskretno… Ono što je najvidljivija dobrodošla promena („u vazduhu“) jeste bitno opadanje društvenih tenzija i simboličkog – ili sasvim konkretnog – političkog i medijskog nasilja. Stvari su se, prosto rečeno, „vratile u normalu“, i to je belodano oseća, a vrlo je bitno ojačano sporazumom sa Grčkom i otvaranjem tzv. evroperspektive, ma koliko sve to bilo na dugačkom štapu. Svi apokaliptični scenariji o tome kako će Makedoniju pogoditi cunami i meteor u isto vreme ako ostane bez brižne očinske zaštite VMRO mafije su se, dakako, spektakularno skršili o hridi realnosti. Štošta u Makedoniji bez Gruevskog danas nije bolje nego što je bilo s njim, i to mnoge sasvim razumljivo čini nestrpljivim, nervoznim, pa i kivnim, ali teško je naći išta što bi sada bilo gore nego što je bilo ranije. Moglo bi se reći da je loša beskonačnost dešavanja loših i pogrešnih stvari zaustavljena i prekinuta, ali još su slabašni dokazi da su „dobre stvari“ počele da se dešavaju u vidu normalnog, podrazumevanog društvenog stanja. E sad, da li je to dovoljno? Ili će i ova, kao i manje-više svaka „reformska“ vlast na postjugoslovenskom Balkanu od 2000. naovamo lagano istrunuti u procepu između vlastitih odviše skromnih i neherojskih dometa i hronično odviše velikih očekivanja svojih simpatizera?
Kako god, svakodnevica za to vreme curka svojim tokom. Sve ono čime je bata Grue bizarno unakazio Skoplje i dalje je tu, i ne zna se da li će, kada će i kako će (ako će) biti uklonjeno, ili barem na neki način vizuelno-simbolički neutralisano barem do nivoa elementarne podnošljivosti. A sav taj luna-park koji je taj tip napravio od glavnog grada svoje zemlje, ma koliko da je iritantan, prava je dečija igra prema onome što tzv. naprednjačka struktura radi od Beograda. Kako nam onda izgledaju šanse da se ta mnogo ozbiljnija šteta ikada sanira, kamoli poništi? U političkom smislu, nezavisni poznavaoci unutrašnjih prilika sve vreme insistiraju na tome da su se Zoran Zaev i njegova partija i vlada uglavnom zadovoljili personalnim promenama i drugom (doduše, nephodnom) kozmetikom, ali da su „srce tame“ pretežno ostavili nedirnutim, da li iz straha i neodlučnosti, ili zato što drže da bi i njima moglo da posluži. Tek je ovih dana Zaev, valjda najzad shvativši da bi olako udovoljavanje statusu kvo najskuplje moglo baš njemu i njegovima da se obije o glavu, pokrenuo tzv. akciju Metla, neku vrstu velike „čistke“ među svojima, što bi trebalo da bude poruka da za Makedoniju zaista dolaze nova i drukčija vremena. Ke vidime, kažu na to moji skopski prijatelji.
Šta je, dakle, rezime ovog kratkog putovanja u moguću srpsku budućnost? Ako su ikakve analogije moguće i opravdane – a do sada su, valja reći, to i te kako bile – onda nas „bez Vučića“ sigurno i pouzdano čeka nas samo jedno: da ćemo biti bez Vučića. Ako mene pitate, ne bih nikako potcenjivao taj ekološki dobitak, ali jasno je da on vodi trajnom ozdravljenju vazduha samo u slučaju da označi kraj same mogućnosti Vučića – ovog ili nekog drugog.
