Dobro, šta se na kraju desilo u onom diskaću u Budimpešti, u kojem su stanoviti beogradski gimnazijalci – ta karakteristična deca srpske izolacije – Upoznavali Beli Svet (ne’š ti pozicije za upoznavanje) da bi se na kraju najbolje upoznali sa pesnicama lokalnih izbacivača? E, da nam je nešto Akira Kurosava pa da snimi novi Rašomon, kanda bismo bili pametniji nego ovako… Jer, o svemu se prvo govorilo nepovezano, kakofonično i kontradiktorno – neki đaci ovo, drugi ono, profesori nešto treće, lokalci četvrto – da bi se na kraju zaćutalo sasvim, navodno po dogovoru, a klinci su u međuvremenu pred sudom oslobođeni odgovornosti za incident (?), pošto „gorile“ nisu mogle pouzdano da utvrde ko jeste a ko nije uopšte učestvovao u… u čemu? Pa, ni to baš pouzdano ne znamo: varijanta A kaže da su klinci poskidali majice, pa su im izbacivači naredili da ih obuku, pa je oko toga nastao neki pičvajz; varijanta B veli da su se naši dječarci prvo međusobno potukli, pa tek posle – da l’ baš ti ili neki drugi, nedužni – bili natamburani od obezbeđenja; varijanta C tvrdi da je frka počela oko zahteva naše maloletne delegacije da se u klubu puštaju „srpske pesme“ (šta god to bilo), što je navodno nasekiralo i iznerviralo security osoblje koje, opet, po nekim očevicima, ima čudan običaj da psuje na srpskom; a ima i varijanta D, E, F… Elem, sigurno je samo da se Nešto ružno & bezvezno dogodilo, i da su naši klinci – „po zasluzi“ ili ne – iznova poslužili kao „objekti“ zgodni da se preko njih širi malograđanska ksenofobna histerija i „moralna panika“, sve garnirano dušebrižnim zahtevima da se preispita to tako rizično i strašno bauljanje naših maturanata po Inostranstvu, a poznato je da nas to Zlo Inostranstvo iskonski mrzi jer smo tako divni, produhovljeni i, uopšte, nedostižni, pa nas svugde i sveudilj samo čika i zadeva, nadajući se da ćemo Nasesti Na Provokaciju… A mi vrelokrvni, šta ćeš, ne damo se zezati, i eto belaja. Te je zato bolje da se exkurzije usmere na Vršku Čuku i Besnu Kobilu nego na tamo neki Prag, Peštu, Rim (gde, videsmo onomad, kurave živu po hoteli!) ili ne daj bože Istanbul. Hvala Bogu, ministar prosvete Vuksanović Slobodan za (gotovo senzacionalnu) promenu je bio razuman, suvisao i trezven, pa je izjavio da nema nameru da „ukida“ školarcima putovanja po okolnom i ostalom inostranstvu, jerbo su ovdašnja deca ionako videla tragično malo sveta – upravo zahvaljujući sistematskom zasvinjenju i ojađenju ove zemlje u režiji naraštaja njihovih roditelja. To jest, onih istih koji se sad najednom Strašno Zabrinu za svoju decu, čim ova nekako, na jedvite jade, promole nos iz toplog, mirišljavo neprovetrenog svračijeg zakutka mile Otadžbine.
Šta god da se zaista zbilo one pijane jesenje peštanske noći, čovek ne može da se ne sažali nad tim klincima: jednom im se pruži dragocena prilika da vide i osete nešto što nije „srpska taraba“ u koju prinudno bulje celog svog kraćanog života, i dogodi im se njesra. Ili ga makar sami izrežiraju, tek da se ne opuste previše, tek da ne zaborave odakle su došli i čemu će se vratiti, tek da i u pustoj tuđini osete deo karakteristične otadžbinske atmosfere (brateeee!). Ali najzanimljivije od svega ipak (mi) je ono o „srpskim pesmama“, ako je tačno; a toliko je karakteristično da je istinito u svakom slučaju – čak i da se nije dogodilo… Zašto? Pa, otuda što je u savršenom skladu s autističnom matricom življenja koja se ovde već duboko ukorenila, a generacije današnjih tinejdžera ne mogu ni pamtiti da je ikada bilo drugačije – njih je to zateklo još pri rođenju. Ili barem u obdaništu.
Već vidim nekoga iz brojne kaste „rodoljubnih“ dramosera kako optužujuće izvrće obrve – „a šta ti to, Pančiću, imaš protiv ‘srpskih pesama’? Da nije, počem, nešto loše slušati ili pevati ‘srpske pesme’?“. Bah, kako da vam kažem, naprotiv, sklon sam prekomernom uživanju u svim vrstama dobrih „srpskih pesama“ – u rasponu od Predraga, Gojkovića & Cuneta pa do Kande, Kodže & Nebojše – pa mi je posve zamislivo kako i nekoga drugog hvata sličan dert. Samo, ima tu jedan problem: šta god za nekoga bile „srpske pesme“, ne idem da ih tražim čak u Pešti, Firenci ili Krakovu. Naročito ako se nisam iselio tamo, nego otišao tek na koji dan, da mi dupe napokon vidi i nekog drugog sveta, nekog koji, eto, zna i za neke druge pesme osim „srpskih pesama“. Prosto do prostaštva kazano: koji si moj potezao čak do Pešte za ono što možeš mnogo jeftinije da dobiješ na svakoj ordinarnoj beogradskoj splavčini/splačini?! Nije li to malo preskupa dislokacija jednog strogo lokalnog derta?
Međutim, ne: tek što si izašao iz Domaje, još ti se ni pečat na pasošu nije osušio, a već te drma nostalgija, šta li? Ne, nije to nostagija, to je nešto sasvim drugo: gromko objavljivanje svog Identiteta, prinudno, ali ipak dubinski usvojen stil življenja i model ponašanja (osećanja, rezonovanja…) koji se ne dovodi u pitanje: svugde i u svakoj prilici moram da se glasam (recimo, preko „srpskih pesama“), moram biti Gromko Samodefinisani Pripadnik Kolektiva. I moram da kurčevito dam to drugima na znanje i ravnanje, pa da vidimo, braco, jel’ ima neko nešto protiv?! Ma jok, nema, nego mu malo smešno. Ali nama koji smo deo tog društva, do balčaka ugnjurenog u autističnu Kulturu Propasti, nama više ništa nije smešno: samo je tužno, pretužno, i ne znaš čak ni koga bi krivio (to jest, znaš, ali koja sad vajda od toga?), i ne znaš šta bi učinio da se to nekako promeni, i da „srpske pesme“ i toj zbunjenoj deci koja kusaju Kašu Od Posledica ponovo postanu tek ono što jesu, samo deo jedne mnogo složenije osećajnosti čoveka svog vremena i sveta.
