Ceca i Čorba: Govor i Caj, Caj, Cajka iz Novoga Sada
U istom danu, početkom nedelje, i majka i tašta pitale su me kad počinje izborna ćutnja. Posledice duge kampanje vidljive su i na glasačima i na onima koji će biti birani. Dan po Svetom Jovanu znaćemo ko je koliko glasova osvojio, ali teško da ćemo imati pouzdano saznanje o sastavu nove vlade. U izbornoj završnici sukob se pretvorio, kao što smo najavljivali, u obračun među partijama levog i desnog centra, a radikali su marginalizovani, kao da su okovani onim Šešeljevim testamentom koji ih obavezuje da osvoje 50 odsto glasova, plus tvoj glas, a ostali su zabavljeni bitkom da održe glavu iznad cenzusa. Izbornu hroniku objavljujemo na strani 12.
Toliko o izborima, ostalo je pesma. Naravno, reč je o koncertu koji je koalicija DSS–NS upriličila na trgu ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu, povodom dočeka pravoslavne, srpske Nove godine, a u funkciji izborne kampanje. To s koncertom uobičajeno je igranje, pevanje i prangijanje, neizbežno pred svako izborno nadmetanje. Što se ne bi natpevavali, kad se već nadlaguju u izbornim obećanjima? A ovo je još tako zgodno palo u dane kad se reprizira mazohističko radovanje što je prošla još jedna godina, ma kakva ona bila. Nemam, dakle, ništa protiv pevanja. Nemam ni protiv Svetlane Ražnatović, umetnički Ceca. Ona je svikla da govori ono što joj kažu. To je kod nje stvar kućnog vaspitanja… O Arkanu, o alibiju za Zemunce, o Koštunici ujedinitelju, o Srbiji… Zna žena šta je estrada, a samo ona zna kako je njoj.
Nemam ništa ni protiv Bore Đorđevića, umetnički Čorba. On već deset godina proizvodi Caj, Caj, Cajke iz Novoga Sada, pa ko voli nek sluša. Kad neće portparol DSS-a, siromašne i poštene stranke koja je odrešila kesu sa oko 100.000 evra, koliko je koštao novogodišnji doček bez Deda Mraza, ukoliko to nije bio onaj Eklston iz Formule 1, da se meša u „umetničke slobode“ izvođača, otkud bih se ja mešao kad nisam dao ni cvonjka za tu feštu, osim ako se ispostavi da je tu ipak bilo para iz budžeta ili iz kase javnih preduzeća.
Dakle, nije mi smetala ni Ceca, ni drugi, kako se kaže, izvođači, pa ni Bora Čorba koji pati od neke insufijencije, sve žaleći što mu drogu uze Čeda, a ženske „soroši i drugi ološi“.
Direktan prenos nitkovluka: Radosno ruganje drugima
Analitičari, neki među njima i ozbiljni, procenjuju da bi ova partijsko-novogodišnja fešta mogla koaliciji Koštunica – Velja Ilić, plus Matija Bećković, da donese gotovo dva odsto glasova, sve zahvaljujući činjenici da se Pink opet dobro iskazao na zadatku za koji se uvežbavao tokom devedesetih. Bio je to direktan prenos s ozbiljnom manom – bio je direktniji nego što su prisutni želeli.
Ono što je u meni izazvalo mučninu jeste radost vladajuće garniture, zumirana svako malo na malom ekranu, nad ponižavanjem slabijih. Ne znam da li to važi i u Čačku, ali u Beogradu je uvek bio prezren onaj ko udara na slabije, a posebno oni što se cere kad gledaju kako neki lokalni siledžija mlati klince. A kad to radi još u prisustvu vlasti, to se smatralo posebnim nitkovlukom. Otkud onda toliko nepotisnutog radosnog ushićenja i pljeskanja ručicama kada se caj,caj cajkaš izruguje Čedi Jovanoviću i sorošima – ološima?
Postoje o tome različite teorije i svaka je pogubna po aktere. Prikazali su se, po jednoj teoriji, kao da su nesvesni sopstvenog položaja. Kao da su na vlasti Čeda i soroši, pa oni koji su u stvari na vlasti, doživljavaju lumpenproletersku katarzu jer se izruguju moći. Neko će reći da je to dobra vest zato što ih vlast nije pokvarila ukoliko su nesvesni činjenice da su na vlasti. Rekao bih da je ova teorija o pobrkanim lončićima suviše sofisticirana. Barata s podsvesnim nivoima ličnog i grupnog. Nije pravilo da se istom moraju radovati magistar i akademik, lekar i pravnik, predsednik, ministar, koordinator i pesnik bez portfelja, već će tu biti u pitanju nešto drugo, samo što je to drugo suprotno ideji narečenog hepeninga najavljenog kao glasnog dokaza da je Srbija jedna, a da nam nije najavljeno da će se za iste pare i u isto vreme obaviti i obred radosnog izrugivanja i vređanja drugih.
Opa–cupa društvo: Kratkoročna dobit i dugoročna šteta
Recimo da su analitičari u pravu i da će neka kratkoročna hasna proizaći iz onolikog pevanja i tamburanja. Hajde da preterujemo pa da kažemo da će uz pomoć Dece loših muzičara Koštunica opet biti premijer, a da će koordinatorka za Kosovo u znak zahvalnosti dati da se jedina ulica u Zubinom Potoku zove po Rambu Amadeusu. Recimo da će se nasmejana garnitura redovno stoličiti u nekoj vrsti političke vlasti nad ljudima i događajima. Ali, gde im je mesto u kulturnom obrascu koji dugotrajnije definiše jednu naciju, svaku politiku i društveni moral? Izgledali su kao đilkoši koje je ponelo opa-cupa izrugivanje političkim protivnicima. Lepo kaže zvezda večeri Sanda Rašković-Ivić da ona nije došla tu na parastos, već da se proveseli, što smo, na njenu štetu, a moju sablazan, videli i da nam nije ništa rekla.
Pokazali su jedan nizak etički i estetski standard i nisu mi ulili poverenje u iskrenost sopstvenog izbornog kreda o jednoj Srbiji. Može, naime, Bora Čorba da peva što god hoće i Ceca da govori ono što joj došapnu, ma šta joj došapnuli, ali odgovornost javnih delatnika drugačije se meri i vrednuje, a posebno u odnosu na slabije, takoreći marginalne grupe u kakve spada i Čeda Jovanović, a još više spadaju oni koje samoizreklamirani pišač u fontanu ispred zgrade Haškog tribunala zbirno naziva sorošima.
Ali, uzmimo da je sve to bio jedan incident u noći koja se, odnekud, naziva najdužom i najluđom (što se ovde potvrdilo). Pokušajmo da to zaboravimo, kao što zaboravismo i naplavinu izbornih poruka i propagande. Probao sam… Ne mogu.
