Gradonačelnik Kruševca nadmašio je kolegu iz Jagodine, potonji se protiv bele kuge bori novcem iz budžeta, Kruševljanin troši bezmalo celu svoju platu na zlatne burme koje šakom i kapom deli mladencima, poručio je dvesta pedeset komada od zlata žeženoga, na svoju ruku naložio je da se na znamenja bračne vernosti ugraviraju reči „Car Lazar“ i „Carica Milica“, tako nam i treba kad nemamo zakon o zaštiti imena cara i carice, šta bi zlatar rekao da sam ja 1976. godine poručio prstenje za sebe i za svoju verenicu i da sam mu kazao: „Izgraviraj mi na jednom prstenu TITO, a na drugom JOVANKA“, moja bi porudžbina bila glatko odbijena, a goldsmith bi morao da me prijavi.
Ima još jedna stvar koja krasi novog pokrovitelja bračnih zajednica: dok Palma ima čitav zakonik o subvencionisanim brakovima (da bar jedan verenik bude iz Jagodine, da za pet godina rode bebu ili da vrate pare ako komisija ustanovi da nema bioloških prepreka da do začeća dođe, da se bračni drugovi ne smeju ne znam koliko godina seliti kako bi ih inspektori mogli stalno imati na oku etc.), njegov kruševački rival ne postavlja mladencima nikakove uslove: već to što ste heteroseksualni i što vam je promiskuiteta već preko glave dovoljno je da dobijete besplatne zlatne burme sa najvišega mesta u opštini (meni ne bi bilo prijatno da nosim burmu sa tuđim imenom ili sa imenom nekoga za koga znam da je poginuo, nema veze, nisam merodavan: nisam nikad imao prsten).
Ako se prstenovani razvedu nikom ništa, ako ne budu imali dece, opet dobro, ako se odsele, neka im je prosto: u Jagodini se troše pare iz budžeta i ktitor prati šta se sa investicijom zbiva, u Kruševcu imamo pojedinca oduševljenog brakom koji radi onoga u šta veruje desetkuje vlastitu platu rizikujući da sam sutra padne na teret familije ili opštine.
&
Kako sam prvi put u mojoj sad već ne tako ni kratkoj povesti bio isteran iz jednoga SUR–a
U zao po mene čas kročio sam u gostionu (trattoria) ACCADI, Borgo Pinti 56, grad Firenca, srez toskanski ne znam koji, hteo sam da dovršim svoje novinarsko delce i pošljem ga imejlom u Beograd, poješću čorbu i neku pastu da opravdam boravak za stolom i korišćenje interneta, ljubazna konobarica žali što nemaju nijedan utikač za struju (ja kupio i trokraki adapter za struju na čitavim Apeninima), posadi me ona za slobodan stočić formata A-4 i ja uz čorbu od bundeve (7 evra) prionem na lektorisanje i potkresivanje onoga što sam tog popodneva bio napisao u kafiću „Torini“, u istoj, docnije inkriminisanoj ulici; poručim i nekakve bombice sa sirom i spanaćem (8 evra), prođe možda pola sata, to znam po bateriji koja na netbuku drži četrdesetak minuta, osetim nad sobom senku, kao trgovac iz mislim Hiljadu i jedne noći nad kojim se nadvije senka džina i džin mu kaže: „Spremi se da umreš, košticom od urme koju si bacio ubio si mog malog sina koji je spavao…“ Podignem pogled, nije kelnerica nego meni nepoznat sin Toskane, ćutke spušta račun, pogledam ga upitno, treba mi, reče, taj sto, treba i meni, kažem ja, dijalog na rudimentarnom engleskom privlači opštu pozornost: „Morate otići“, kaže domaćin, „ljudi čekaju na taj sto…“ – „Ali ja se ne slažem, I dissagree (kako li se na engleskom kaže „ne pristajem“? to bi bilo more appropriate). Moraću, istrajava on, da platim i da smesta oslobodim astal: „Ali ja možda nisam završio večeru!“ – „Kako nisi?!“ – sad je već besan i on, „šta bi još hteo?!“
Oko mene ima nekoliko većih društava i nekoliko parova koji kad ih ja pogledam ponovo nastave da testerišu svoja mesa i da umotavaju špagete, kao kad učiteljica podigne pogled sa dnevnika, a učenici koji su zazjavali kroz prozor ili čavrljali listom obore glave i prionu na pisanje, majku mu, ako i javno mnjenje ne bude na mojoj strani izgubiću ovaj natureni mi dvoboj. „Neću da ustanem od stola“, kažem dovoljno glasno da i publika razabere svaku reč, „uostalom neću ni da platim, zovite karabinjere ili vašeg nadređenog!“ – „Nema nikog iznad mene!“ – pripravan je naravno na moju poslednju odbranu, „ja sam vlasnik!“ I te ga reči dodatno obodriše: „Tako da ćeš i platiti i otići, people wait for this table!!!“ – „Ja ostajem! Neka sednu ovde do mene…“
Zaista, stočić za dvoje tik uz mene bio je prazan, u uglu su pak dve meštanke natenane jele, došle su pre mene i uslužene su, ali su pošteđene, imaju još dva sata da poruče tiramisu, a ja moram da se čistim bez slatkiša, bez kafe…
Sad kad ti poustaju demonstrativno svi ovi gosti, i njima je večera presela jer diskriminišeš pristojno obučenu i do tvog dolaska posve neupadljivu osobu slavenskog očito porekla: „Ako na pravdi boga izbacujete usamljenog pojedinca, izbacujete i sve nas koji smo isto tako vaši gosti iz inostranstva, kad isteraš jednog čoveka isterao si celo čovečanstvo, da nismo trenutno brojčano nadmoćniji i nas biste najurili da na naša još neohlađena sjedala posadite nove goste, sram vas bilo i budite sigurni da ćemo vas prijaviti gostioničarskoj komori…“
Ako i ne đipe svi u znak solidarnosti sa mnom, neko će mi se svakako obratiti: „Izvolite, gospodine, za naš sto, gde ima mesta za nas sedmoro, ima i za vas…“, neću naravno prihvatiti izbeglički status: ili ću ostati kao svoj na svome ili ću predati ovaj neočekivani meč! Zbi se ovo drugo, dadoh dvadeseticu, svoloch’ mi mučki donese kusur, zbogom Firenco, zbogom renesanso, zbogom slikari, vajari, zbogom „Fiorentino“ na čiju sam utakmicu hteo da pođem, ciao Giotto di Bondone, proshchai liubimyi Arno, addio Fiesole, da vidi Crnjanski kako se postupa sa njegovim zemljakom, a on vas ubacio u „Stražilovo“!
*Jer se ne nadam da se ikad vratim, balato mala, u Toskanu
