Pre trideset i više godina nisam znao gorku istinu, da je moj basprim, kupljen u Perlezu od čika Milana, mnogo bolji basprim nego što sam ja dobar basprimaš (u poslednje vreme sam i tu titulu preinačio u basprimat), kupovao sam tambure i pokušavao da ih usavršim, ne shvatajući da ih upravo ja hendikepiram, uglavnom, na jednom basprimu mi se nije sviđao štim, umislio sam da bi, kad bi mu se skratio vrat, imao topliji ton i da bi mi bilo lakše da trzam, usled čega bih dobio nešto na žarko željenoj brzini i čistoti, uglavnom, odem u Suboticu kod majstora, koji neka ostane anoniman, mada nije, jo napot, jo napot, takva i takva stvar, hteo bih kraći vrat i nov štim, uze majstor štaniclu koja mu beše pri ruci i poče da piše: skidanje glave 3500, toniranje 4200, nova kobilica 800, vraćanje glave 2700, to postaje proces, revolucija koja teče, uglavnom se ispod svega nabrojanog pojavi još jedna brojka, 3000 dinara, majstor podvuče crtu da sabira, a ja upitah šta je ovo poslednje, na šta će on: „To su ruke.“ – Pa čime sve ostalo radite, zar nisu ruke upetljane u svaku fazu?
Majstoru se izgleda nije to radilo, nije baš video da će njegov trud bogzna kako blagotvorno uticati na muziku XX veka, ja kao da sam tek u radionici shvatio koliko je moj zamysel nezdrav, vizsontlatas, vizsontlatas.
&
Prepustio bih ja i to, kao što sam štošta već prepustio, zasluženom zaboravu, ali mi taj prizor iziđe pred oči kad god treba da uđem na kakav kolodvor, tačnije u njegov službeni, tj. svečani deo zvani peron, za koji moram da kupim posebnu kartu. Plaćaš kartu dotle i dotle, ali ako misliš da uđeš u autobus, to će da te košta, neki ti daju žeton, drugi ti prodaju papirnu kartu, ali bez tog nameta nema ti putovanja, Isuse blagi, zar se ne podrazumeva da moram preći tih nekoliko koraka do autobusa, koji užitak tu dobijam za pedeset dinara?! – Čekaj, znaš kakve se gužve prave kad ulazi gde ko hoće, jedni prate nekog do samog ulaza, čak i ulaze u autobus da se tu još jedared pozdrave, drugi nose pakete, raznorazne pošiljke koje majstori čovekoljubivo prihvataju, treba li autobusko preduzeće da besplatno ustupa svoju teritoriju parapoštarskoj delatnosti tj. pojedincima koji bi samo da prođu do majstora i da se vrate? Nipošto! Ja da sam vlasnik perona primorao bih i te pošiljaoce da kupe ne samo peronsku, nego i pravu autobusku kartu, a ako neće da putuju, nego samo da daju paket majstoru – njihova stvar.
Mislio sam da je to izum Beograda, velika stanica, mnogo danguba, beskućnika, prosjaka, skitnica, mora tu da se uvede neki red, kad vidim pre neku godinu da je stanica u Nišu ograđena kao Aušvic, visoka žica doklen mi oko seže, fale samo one kule, reflektori i vučjaci, i ovde je stigla visoka moda, a stiže i na najmanje kolodvore, sa kojih nekoć iđaše majka, dija-dija-dom!
&
Slavni lokal u mom komšiluku nalazi se evo četvrta godina pod mojim ličnim sankcijama, bojkotujem ga jer mi uz espreso ne daju čašu obične vode, nego moram da kupim izuzetno malu flašicu skupe mineralne vode, iako moj organizam ne oseća potrebu za dodatnim mineralima, ali lako je isterivati pravdu u kraju bogatom kafićima, šta da radim sa avio-kompanijama, kojih je doduše takođe i tušta i tma, ali ako idem na primer u Crnu Goru, onda imam samo jednu tuštu i jednu tmu, i ni tušta ni tma više ne pristaju da kao ručni prtljag prihvate tenor-gitaru (manja je od klasične gitare, nosim je u plastičnoj futroli). Treba za nju da kupim posebnu kartu, i onda mogu fino da je stavim na sedište, i da joj oko struka obmotam pojas; jeste ta karta jeftinija od ove za homo sapiensa, gitari neće dati keks ni kafu, gitara neće povraćati i neće trošiti kiseonik ako poispadaju one žute maske.
Donedavno je priman i kontrabas unutra, pa nemaš na jednom letu više od jednog kontrabasiste, avio-kompanije pokazivahu kako drže one i do umetnosti, sada se više ne pretvaraju; kupio sam kartu za Minhen i natrag, tobože jeftinu, dvesto i nešto evra, i dobio uz nju preteće pismo: smem da nosim samo jedan torbičak, toga i toga i oblika, tog i tog formata, ne teži od ne znam ti koliko, pa hoćete da držim i dijetu dva meseca uoči puta, da obučem onaj triko za balet, smanjujete i sedišta i prostor između sedišta, vaš potajni ideal su stočni vagoni u kojima su pripadnici Trećeg rajha slali logoraše u poslednju prekomandu, ali zaboravljate da je taj zastrašujuć ratni transport bio prisilan, nemilosrdan i besplatan. Čoveku koji vam daje mesečnu platu za jedan let, zar niste dužni da priuštite još nešto osim pukog sjedala i pojasa?
Slično se vlada i Sveta matera, platiš popu i crkvenjaku što su pojali na sahrani, i što su pročitali delić Sv. pisma, ali doplaćuješ što sveštenik pred kućama rođaka pročita njihova imena i naglasi da su oni žalosniji od drugih, iako je to deo rituala, da, u selu treba da plaćam parohijal srazmeran mom zemljoposedu, mada ne odlazim na liturgiju, i slušam dva zvona umesto nekadašnja tri, i gledam crkveni sat koji ne radi. Pa ipak, kad umrem moraću dolazak sveštenikov i opelo posebno da platim, ja ili moji pravni naslednici, pa ne bi li SPC trebalo da se ugleda na AMS: ako si član, pripada ti besplatno šlepovanje od mesta gde si nagraisao pa do umalo ne rekoh večne kuće.
