U nedelju uveče nije padala kiša, ali svi su na ekranu delovali nekako pokislo. Uz dva upečatljiva izuzetka: Aleksandar „Udavimo Srbiju“ Vučić bio je euforičan s dobrim razlogom, mada na svoj degutantni način najboljeg prijatelja kvartovskog siledžije, a Radomir „Ne davimo Beograd“ Lazović bio je ekstatičan bez ikakvog razloga i smisla, sumanutim ajmo-ruke-gore nastupom podsećajući na provincijskog DJ-a na loše doziranim opijatima. Jedino se njemu i drugarima činilo da su postigli nekakav uspeh: svi drugi su znali da su usred brodoloma, pa i sopstvenog političkog parastosa. Možda neko obavesti i ne-davimo-beograđane da nisu uspeli, nego propali, kao i skoro svi drugi: kada učestvuješ u ritualu parlamentarne demokratije, ostanak ispod cenzusa je katastrofa, i basta. To se ne može relativizovati. Uprskao si, rasuo glasove u vetar, finito. Nisi se kvalifikovao za participaciju, nisi uradio ništa, nema te nigde, ne samo da nisi vlast nego, ako ćemo pravo, nisi ni opozicija. Samo si neko ko, u malenom serklu drugara, tripuje da javno postoji.
Naravno, propast NDBG je još i mila majka prema brodolomu nekada velike Demokratske stranke s okolinom, koja nije dobacila ni do pola cenzusa. Čuvši prve rezultate, neki đavolak u meni ih je objasnio ovako: nositeljka liste bila je prof. Vesna Rakić Vodinelić, svojevremena frontwoman „belih listića“, za koje su nam kasnije objasnili da su odneli dva do dva i po odsto glasova; sada je isto toliko dobila u DS dresu – izgleda da je uvažena profesorka naprosto baždarena na toliko, i tu nema pomoći… Gorku šalu na stranu, o ovom fenomenu će se tek pisati.
Ostali opozicioni i paraopozicioni igrači „ispod crte“ nisu ni dostojni osvrta. SRS je, hvala bogu, govnjiva prošlost. DSS se udavio u sopstvenim kontradikcijama. DJB-Dveri eksperiment je bio dizajniran da propadne, i zdravo je što je propao: takvo nešto ne treba da živi. Šta drugo uopšte ima? Sramna LDP rasprodaja/sahrana s „mladim licima“ u ulogama manekenki što se čepe po haubama automobila?! Pompezni pajac Proka u konkubinatu s bivšim muftijom?! Hajte, molim vas.
Šta je, dakle, pouka? Da, naravno da je relevantna opozicija trebalo da izađe na jednoj listi. Znali smo to i pre izbora. Ali, oprez: iz toga ne sledi mehanički zaključak da je to trebalo da bude na „Đilasovoj“ listi, pa su, eto, u pravu oni koji su se našli na njoj, a u krivu oni koji su ostali izvan nje. Da je to tako jednostavno, to bi se i dogodilo; postoje, ipak, ozbiljni razlozi zašto nije. Smatrao sam (i pisao) ranije, još sam uvereniji sada, da Dragan Đilas nije bio dobar kandidat ukoliko vam je namera i cilj nešto iole nalik na pobedu, i to bez obzira na njegove lične kvalitete i nesumnjiv napredak u veštini javnog komuniciranja (Đilas bi danas verovatno bio bolji gradonačelnik nego što je bio onda, samo što to, avaj, više uopšte nije bitno).
Nisam u pravu? Okej, onda bih želeo da čujem objašnjenje kako je moguće da iza Đilasa stanu Saša Janković i Vuk Jeremić, koji zajedno na predsedničkim izborima na teritoriji Beograda pre samo nepunih godinu dana odnesu preko trideset odsto glasova, da bi sada, sve sa „harizmatičnim“ bivšim gradonačelnikom kao pojačanjem, spali na manje od devetnaest? Pa, kuda su nestali ti njihovi glasovi? Naravno, deo objašnjenja je u tome da je Janković mnogo „pao“ od tada jer se nije baš snašao u praktičnoj politici, a Jeremić danas i nije više od hodajućeg avatara neuspelog pokušaja da se stvori nekakav novi DSS (tj. „demokratsko-nacionalno“ drveno gvožđe) sa drugačijom fasadom. Ali, drugi se deo odgonetke mora tražiti u samom Đilasu. To jest, još više u činjenici da opozicija nije imala volje ili pameti ili čega već da režimskoj hobotnici, umesto čoveka koji je percipiran kao neko ko je iz samog srca političkog (obaška i finansijskog) establišmenta, suprotstavi neko politički sasvim neiskompromitovano, a svima poznato i mnogima omiljeno javno lice. Pa, zar misle da je Vučić lud što je posakrivao u duboku pozadinu sve svoje odbojne stranačke njuške i u prvi plan gurnuo tzv. ugledne javne ličnosti?!
Samim tim, treba reći da je Aleksandar Šapić jedini koji je postigao relativan uspeh; mada s njim, kao što je i sam rekao, ne može ništa. Utoliko, hm, ni to nije uspeh – samo puki opstanak. Uspeo je delimično baš po malopre opisanom receptu (popularno, politički neistrošeno lice), ali i zahvaljujući tome što se nikakvim „političkim“ pitanjima u užem smislu reči nije ni bavio, a postoji jedan deo biračkog tela kojem se to dopada. E sad, tako se može postići takva vrsta relativnog uspeha (izbeći odstrel, dakle), ali se tako ne može pobediti. Što znači da ni Šapić nipošto nije deo rešenja, nego je sastavni deo problema: nepostojanja zajedničke opozicione platforme. Setite se, on je tu ideju od samog početka minirao barem koliko i drugi, zapravo i više. Evo mu sad njegovih „impresivnih“, a opet savršeno jalovih devet odsto, neka se uslika s njima.
A što se tiče onog jedinog koji se s razlogom veselio u nedelju uveče, tajna njegovog uspeha je u savršenom korespondiranju s duhom vremena. A to je duh samozaljubljene praznine. Pošto u njemu nema ničega, možete u to prazno mesto da projektujete šta god želite, i da se nadate da će vam se želje ispuniti. Danas je to recept za uspeh pojedinca, i recept za truležno kvarenje i propadanje društva.
